Сваки поштени човек мора закључити да су макар неке од ових појава преваре; док друге не могу тако да се објасне. Очигледно постоји нека натприродна сила која је повезана са спиритизмом. Шта Библија учи о овом предмету?
Основа спиритизма
Спиритизам потиче од прве сотонине лажи упућене Еви „нећете ви умрети”. (1. Мојсијева 3,4)
Његове речи биле су прва проповед о бесмртности душе.
Данас, по целом свету, све вероисповести несвесно понављају ову заблуду. За многе божанска пресуда да „која душа згреши она ће умрети” (Језекиљ 18,20), преокренута је да значи „душа иако згреши, живеће вечно”.
Ова погрешна наука о природној бесмртности довела је до веровања у постојање свесности за време смрти. Као што смо видели, ови ставови непосредно противрече библијском учењу о овом предмету. Они су из незнабожачке филозофије припојени хришћанској вери – нарочито из Платонове филозофије – у току великог отпада (види: 12. поглавље у овој књизи). Ова веровања постала су гледиште које је преовладало и до данас остало доминантно у хришћанству.
Веровање да су мртви свесни припремило је многе хришћане да прихвате спиритизам. Ако су мртви живи и у Божјој присутности, зашто не би могли да се као службени духови врате на Земљу? А ако то могу, зашто не бисмо покушали да општимо са њима, примамо њихове савете и упутства и тако избегнемо несрећу или примимо утеху у жалости?
Подржавајући овакав начин размишљања, сотона и његови анђели (Откривење 12,4.9) успоставили су канал за везу преко кога спроводе своју обману. Таквим средствима као што су спиритистичке сеансе, они се појаве у личности умрлих драгих лица, доносећи привидну утеху и уверавање живима. Повремено предсказују будуће догађаје, који, када се испуне, потврђују њихову веродостојност. Тада опасне лажи које објављују, добију патину аутентичности, иако противрече Библији и Божјем закону. Отклонивши препреке против зла, сотона има слободу да одведе људе од Бога и осигура њихово уништење.
Опомена против спиритизма
Нико не мора да буде преварен спиритизмом. Библија његове тврдње јасно излаже као лажне. Као што смо видели, Библија истиче да мртви не знају ништа, да су бесвесни у гробу.
Библија такође строго забрањује сваки покушај општења са мртвима или са светом духова. Она говори да они који тврде да опште са мртвима, као што то данас чине спиритистички медијуми, у ствари опште са „познатим духовима” који су „духови ђаволски”. Господ је рекао да су оваква деловања гнусоба, и да они који то чине морају бити кажњени смрћу (3.Мојсијева 19,31; 20,27. упореди: 5. Мојсијева 18,10.11).
Пророк Исаија добро је приказао безумље спиритизма: „И ако вам реку: питајте врачаре и гатаре који шапћу и мрмљају; реците: не треба ли народ да пита Бога својега? или ће питати мртве место живих? Закон и сведочанство тражите. Ако ли ко не говори тако, њему нема зоре.” (Исаија 8,19.20) Заиста, само библијско учење може да сачува хришћане од ове неодољиве преваре.
Манифестације спиритизма
Библија бележи неколико примера спиритистичког деловања – од фараонових врачара, астролога и гатара у Ниневији и Вавилону до врачара и медијума у Израиљу – и све осуђује. Један од примера је и сеанса врачаре из Ендора када је призивала духове за Саула, са којим почиње ово поглавље.
Свето писмо каже: „И упита Саул Господа, али му Господ не одговори ни у сну ни преко Урима, ни преко пророка.” (1. Самуилова 28,6) Бог, тада није имао никакве везе са оним што се збило у Ендору. Саул је био преварен од демона који се представио у личности мртвог Самуила; он уопште није видео стварног Самуила. Врачара је видела само силуету једног старог човека, док Саул само „разуме” или је закључио да је то Самуило (стих 14).
Ако верујемо да је та појава стварно био Самуило, морамо бити спремни да верујемо да врачаре, чаробњаци, призивачи духова, гатари, спиритисти или медијуми могу да позову мртве праведнике са сваког места на које буду стављени када умру. Морамо, такође, прихватити чињеницу да је побожни Самуило постојао у свесном стању у земљи, само зато што је старац изашао „из земље” (стих 13).
Ова сеанса донела је Саулу безнађе, а не наду. Следећег дана он је извршио самоубиство (1. Самуилова 31,4). Лажни Самуило прорекао је да ће тог дана Саул и његови синови бити код њега (1. Самуилова 28,19). Да је био у праву, требало би да закључимо да ће после смрти непослушни Саул и праведни Самуило заједно пребивати. Уместо тога, морамо да закључимо да је зли анђео покренуо лажне догађаје који су се збили за време ове сеансе.
Последња превара
Манифестације спиритизма биле су у прошлости ограничене на царство натприродних сила, али недавно спиритизам је добио „хришћански” изглед, да би могао да вара и хришћански свет. Тврђењем да прихвата Христа и Библију, спиритизам је постао веома опасан непријатељ верницима. Његово деловање је вешто и лукаво. Под утицајем спиритизма „Библија се тумачи на начин који задовољава непрепорођено срце, док њене свечане и од животне важности истине су приказане тако да немају никаквог дејства. Љубав се истиче као главна одлика Бога, али је срозана на слаби сентиментализам, који прави малу разлику између добра и зла. Божја правда, Његово жигосање греха, захтеви Његовог светог Закона, држе се далеко од погледа. Људи се поучавају да Десет заповести сматрају мртвим словом. Допадљиве, очаравајуће приче заробљавају чула и воде људе ка одбацивању Библије као темеља своје вере.”
Оваквим средствима добро и рђаво постају релативни и сваки човек, прилика или култура постају норма за оно што је „истина”. У стварности свака особа постаје Бог, испуњавајући сотонино лажно обећање „па ћете постати као богови”. (1. Мојсијева 3,5)
Пред нама је „час искушења, који ће доћи на сав васиони свет да искуша оне који живе на земљи”. (Откривење 3,10) Сотона се спрема да употреби велике знаке и чуда у свом коначном напору да превари свет. Говорећи о овој вештој превари, апостол Јован је рекао: „И видех… три нечиста духа, као жабе. Јер су ово духови ђаволски који чине чудеса, и излазе к царевима свега васионога света да их скупе на бој за онај велики дан Бога сведржитеља.” (Откривење 16,13.14; упореди: 13,13.14)
Само они који су Божјом силом остали верни, пошто су свој ум учврстили истинама Светог писма, прихвативши га као једини ауторитет, моћи ће да се спасу. Сви остали неће имати заштиту и биће уништени овом преваром.
Прва и друга смрт. Друга смрт је коначна казна за непокајане грешнике – за све чија имена нису записана у Књизи живота – и она ће се догодити на крају 1000 година (види: 26. поглавље). Из ове смрти нема васкрсења. Са уништењем сотоне и неправедних, грех ће бити искорењен, а сама смрт уништена (1. Коринћанима 15, 26; Откривење 20,14; 21,8). Христос је дао обећање да „који победи неће му наудити друга смрт”. (Откривење 2,11)
Опредељујући се за оно што је Свето писмо одредило за другу смрт, можемо да прихватимо као истину да је прва смрт оно што ће сваки човек – осим оних који ће се преобразити – искусити као исход Адамовог преступа. То је „нормално деловање дегенеративних последица греха на људски род”.