Мало је учења средњовековне цркве изазвало тако опште противљење првих реформатора и њихових следбеника као доктрина о чистилишту, идеја о прелазном стању између смрти и будућег живота, током којег ће умрли бити подвргнути казни и прочишћењу пре васкрсења и коначног суда.
Енглеска је током шеснаестог и седамнаестог века, на врхунцу протестантске реформације, била сведок појаве једне групе људи познате под различитим називима – морталисти, кондиционалисти, или, у данашње време – још конкретније – психопанихисти (који верују да душа спава између смрти и судњег дана). Прозвани су тако јер су одбацили традиционално веровање у постојање душе одвојено од тела и њену урођену бесмртност. Насупрот томе, они су веровали да душа умире исто као и тело, премда многи међу њима, нарочито у раним годинама реформације, нису ишли баш тако далеко. Сматрали су да се бесмртност добија на основу Христовог дела, личне вере у Њега и васкрсења у последњи дан, те да је смрт само сан током ког душа не постоји, или – у нешто блажој форми – да је још увек жива, али се налази у бесвесном стању. Већ у другом веку нове ере, хришћански теолози, као и највећи део хришћанске популације веровали су у бесмртност душе. Међутим, то веровање није проглашено за званичну доктрину Римокатоличке цркве све до Сабора у Бечу 1312, када је то учињено као реакција на филозофске тврдње о смртности душе које су се шириле у неким академским круговима. Сабор је осудио као јеретичке и „штетне по истину римокатоличке вере” извесне идеје које су наизглед доводиле у питање супериорност душе над телом и могућност њеног независног постојања. Јован XXИИ, који је био папа од 1316. до 1334, неколико година се држао гледишта да душе умрлих праведника не виде Бога све до окончања суда. За њега се каже да је написао један рад на ту тему пре него што је изабран на папски трон. Након што је постао папа, једно време је наставио да заступа те идеје у својим проповедима, чиме је изазвао знатно противљење, нарочито од стране теолошког факултета Универзитета у Паризу, тако да је чак оптужен за јерес. Под притиском својих теолошких саветника, он се на крају одрекао спорних гледишта у корист ортодокснијег римокатоличког става, изјављујући да су његова ранија веровања била само једно лично мишљење. Могло би се рећи да су два догађаја нарочито убрзала одређенију формулацију средњовековног веровања у бесмртност душе, а самим тим и каснију, али доследну појаву алтернативног морталистичког веровања. Ти догађаји су Сабор у Фиренци, одржан између 1438. и 1445. године, и Пети латерански сабор, од 1512. до 1517, чији је исход било развијање доктрине о чистилишту и бесмртности душе.
Мало је учења средњовековне цркве изазвало тако опште противљење првих реформатора и њихових следбеника као доктрина о чистилишту, идеја о прелазном стању између смрти и будућег живота, током којег ће умрли бити подвргнути казни и прочишћењу пре васкрсења и коначног суда. Злоупотребе проистекле из веровања у чистилиште постаће једна од главних преокупација Лутерових деведесет пет теза, у којима он отворено напада продају опроштајница и „дрску” тврдњу да душа тиме може бити ослобођена из чистилишта. Лутер на крају закључује да је учење о независном постојању и бесмртности душе, у ствари, само још једно „монструозно мишљење” које потиче са „ђубришта декреталија” Римске цркве. Пети латерански сабор се 1513. године посебно бавио проблемом насталим због тезе да је душа смртна. Тај став је проглашен за „врло опасну заблуду”, а подржане су раније тврдње да је свака појединачно створена душа „истински и сама по себи […] бесмртна” и способна за живот после смрти, а пре васкрсења. Они који ће убрзо негирати бесмртност душе, како на Континенту, тако и у Енглеској, нису могли имати никакве сумње у важност те доктрине за свеукупно устројство теологије Рима, као ни у последице до којих такво негирање може да доведе.
Лутер је 1520. године први пут изнео своје виђење стања душе након смрти, засновано највећим делом на томе што је ауторитет Библије поштовао више него ауторитет цркве. Он је тврдио да је званично учење цркве о души као духовној али засебној твари и „обличју” људског тела само папско мишљење.
Премда његови морталистички ставови, које ће ускоро отворено заступати, још увек нису били јасно формулисани, ипак је очигледно његово дубоко незадовољство преовлађујућим учењем. Сви кључни постулати мортализма могу се наћи у Лутеровим списима, а већина њих се понавља више пута: засебно постојање душе, њено несвесно стање након смрти, њена искљученост из блаженства неба све до васкрсења, важност васкрсења тела и поновног сједињења душе и тела у последњи дан – као пут ка бесмртности и вечном животу.
На својим предавањима о Књизи проповедниковој, која је одржао 1526. године, Лутер запажа да мртви „спавају” и да „не знају ништа”. „Они ту леже не бројећи дане и године, и кад устану, изгледаће им да су само за тренутак заспали.” Коментаришући текст у Књизи проповедниковој 9,5 – Лутер изјављује да не зна ни за један стих у Писму који моћније доказује да мртви спавају дубоким сном, без свести. Десети стих такође показује да „мртви не знају ништа” јер „чврсто спавају”. У свом коментару на 15. поглавље 1. Коринћанима посланице, Лутер тврди да „права и вечна смрт”, каква је била пре Христовог васкрсења, више није смрт: „Она је постала само сан”, а за Христа, „то је само ноћ пре него што нас Он пробуди из сна”. И поново каже за свете који су умрли у вери: „Они су умрли тако што су, након невоља и тешкоћа овог живота, позвани да уђу у своје одаје, где су заспали и почивају у миру.” За Лутера, смрт је увек сан, време почивања и чекања. Међутим, Лутер је ипак на душу гледао као на засебан ентитет који у тренутку смрти напушта тело. Он каже: „После смрти, душа улази у своје одаје и почива у миру. И док спава, она није свесна свог сна.” У предавањима о Псалмима, он изјављује: „Прелазак Јордана је одвајање душе од тела.” Кад је реч о старозаветним патријарсима, а посебно о Авраму, Исаку и Јакову, Лутер каже да је сваки од њих „прибран к оцима својим”, да почива, спава, чека „васкрсење и будући живот”. Исто важи за све који тако спавају: „Нема сумње да они који су прибрани к својим оцима почивају. […] Постоји једно место за изабране где сви они почивају. […] Људска душа спава, при чему су сва чула покопана, а кревет нам је гробница. […] Они почивају у миру.” Лутер је сматрао да не можемо знати каква је тачно природа тог прелазног стања, али је био убеђен да је та бестелесна душа „ослобођена из затвора тела”. Штавише, каже он, „довољно је за нас да знамо да су свети из старозаветног доба, умрли са вером у Христа који је требало да дође, као и побожни из новозаветног периода, умрли са вером у Христа који се показао” сасвим сигурни у Божјим рукама, „прибрани к својим оцима”. Међутим, „ми не знамо шта је и какво је то место”. Тако, према Лутеру, и душа и тело почивају после смрти – тело у гробу, а душа, још увек жива али уснула, на неком унапред намењеном али недефи нисаном месту, где чека последњи дан. Васкрсењем у последњи дан окончаће се смртни сан и започеће вечни живот, а поновним сједињењем душе и тела, они који верују доживеће пунину бесмртности. Лутер је, заправо, ишао тако далеко да је тврдио како је васкрсење „главно начело хришћанске доктрине”.
Са напретком историје, међутим, као и захваљујући узастопним покушајима противника да укину учења морталиста, што је коначно довело до тога да она остану прихваћена углавном од стране левог крила радикалног протестантизма, добијамо и наговештај о могућем одговору на питање које је највећим делом остало без одговора током четиристо и више година: зашто протестанти главне струје, у Енглеској као и на Континенту, који су у годинама свог оснивања тако изричито одбацивали оно што се сматрало доктриналном заоставштином средњовековне цркве, задржали управо оно што представља главно обележје комплетне догматске и литургијске структуре католицизма с краја Средњег века – веровање у бесмртност душе?
