Смрт је сан
Смрт није потпуно уништење; она је само стање привремене бесвесности, док човек чека васкрсење. Библија ово међустање стално назива сном.
Позивајући се на њихову смрт, Стари завет описује Давида, Соломуна и остале цареве у Израиљу и Јуди као оне који су заспали код отаца својих (1. О царевима 2,10; 11.43; 14,20.31; 15,8; 2. Дневника 2,11; 26,23. итд) Патријарх Јов назвао је смрт сном (О Јову 14,10-12), а то чини и Давид (Псалам 13,3), Јеремија (Јеремија 51,39.57) и Данило (Данило 12,2).
Нови завет користи исти сликовити приказ. Описујући стање Јаирове кћери, која је умрла, Исус је рекао да она спава (Матеј 9,24; Марко 5,39). Он је на сличан начин описао умрлог Лазара (Јован 11,11-14). Апостол Матеј је писао да „усташе многа тела светих који су помрли”; – енг. „свети” који су заспали устали су – (Матеј 27,52), а бележећи Стефанову мученичку смрт апостол Лука је написао да „умре” – Чарнић „усну” – (Дела 7,60). И апостоли Павле и Петар смрт су такође назвали сном (1. Коринћанима 15,51.52; 1. Солуњанима 4,13-17 (Чарнић; Стефановић); 2. Петрова 3,4).
Библијско приказивање смрти као сна јасно се уклапа у њену природу, као што то и следећа поређења показују:
- Они који спавају су у бесвесном стању. „Мртви не знају ништа.” (Проповедник 9,5)
- У сну престаје свесно размишљање. „Изађе из њега дух … тај дан пропадну све помисли његове.” (Псалам 146,4)
- Сан представља крај свих дневних активности. „Нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш.” (Проповедник 9,10)
- Сан прекида активност и дружење са онима који су будни. „Више немају дела нигда ни у чему што бива под сунцем” (стих 6).
- Нормални сан чини неактивним и осећања. „И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је.” (стих 6)
- У сну људи не прослављају Бога. „Неће те мртви хвалити, Господе.” (Псалам 115,17)
- Сан претпоставља и буђење. „Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас сина Божјега, и изаћи ће” (Јован 5,28.29).
Човек се враћа у прах
Да би разумео шта се дешава приликом смрти, човек мора да разуме од чега је састављено његово биће. Библија представља човека као органско једињење (види: 7. поглавље у овој књизи). Повремено она употребљава реч душа да би се позвала на целокупну личност, а други пут на осећања. Али она не учи да се човек састоји од два одвојена дела. Тело и душа постоје само заједно; они чине недељиву целину.
Приликом стварања човека, спој праха земаљског (елементи земље) и даха животног створио је живо биће или душу. Адам није добио душу као посебно биће; он је постао душа жива (1. Мојсијева 2,7; види: 7. поглавље у овој књизи). Приликом смрти дешава се обрнуто: прах земаљски мање дах животни је мртва особа или мртва душа без икакве свести (Псалам 146,4). Елементи који су сачињавали тело, враћају се у земљу, одакле и потичу (1. Мојсијева 3,19). Душа не постоји свесна изван тела, и ниједан стих из Светога писма не указује на то да приликом смрти, душа као свесно биће надживљује тело. Заиста, „која душа згреши она ће умрети”. (Језекиљ 18,20)
Пребивалиште мртвих
Стари завет назива место у које људи одлазе приликом смрти шеол (јеврејски) а Нови завет хадес (грчки). У Светом писму шеол најчешће једноставно значи гроб. Значење хадеса је слично значењу речи шеол.
Сви мртви иду у ово место (Псалам 89,48), како праведни тако и зли. Патријарх Јаков рекао је да ће „у гроб лећи”. (1. Мојсијева 37,35) Када „земља отвори уста своја” да прогута злог Кореја и његову дружину, они су сишли „живи у гроб (шеол)”. (4. Мојсијева 16,30)
Шеол прихвата целу личност приликом смрти. Када је умро Христос је ушао у гроб (хадес), али приликом васкрсења Његова душа није остављена у гробу (хадесу, Дела 2,27.31 или шеолу, Псалам 16,10). Када је Давид захвалио Богу за исцељење, сведочио је да је његова душа спасена „из гроба” (шеола) – код нас „пакла” (Псалам 30,3).
Гроб није место свесног стања. Једини изузетак је када се реч шеол (шеол) употребљава фигуративно (види: Језекиљ 32,21) или хадес у параболи (Лука 16,23). Шеол се појављује више од 60 пута у Старом завету, али се нигде не односи на место казне после смрти. Та мисао је касније придодата гехени (Марко 9,43-48), а не хадесу. Постоји само један изузетак (Лука 16,23).
Пошто је смрт сан, мртви ће остати у бесвесном стању у гробу све до васкрсења, када ће гроб (хадес) дати своје мртве (Откривење 20,13).
Дух се враћа Богу
Иако се тело враћа праху, дух се враћа Богу. Соломун је рекао да се приликом смрти „врати прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао”. (Проповедник 12,7) Ово је истинито за све и праведне и зле.
Многи су мишљења да овај текст пружа доказ да човеково биће наставља да живи после смрти. Али у Библији ни јеврејски ни грчки израз за дух (руах, односно пнеума) не односи се на неко интелигентно биће способно да свесно постоји одвојено од тела. Напротив, ови изрази односе се на „дах” – искру живота која је битна за човеков опстанак, начело живота, које даје живот животињама и људским бићима (види: 7. поглавље у овој књизи).
Соломун је писао: „Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, сви имају исти дух („дух”; руах); и човек ништа није бољи од стоке… Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах. Ко зна да дух (руах) синова људских иде горе, а дух (руах) стоке да иде доле под земљу?” Проповедник 3,19-21). Тако, према Соломуну, приликом смрти не постоји никаква разлика између духа човековог и духа стоке.
Соломуново излагање да се дух (руах) враћа Богу који га је дао, указује на то да је оно што се враћа Богу начело живота које је Он дао. Не постоји никакав наговештај да је дух или дах неко свесно биће одвојено од тела. Овај руах може да се изједначи са „духом животним” који је Бог удахнуо у прво људско биће да би оживео његово беживотно тело (упореди: 1. Мојсијева 2,7).
Склад кроз цело Свето писмо
Пажљиво проучавање открива да је учење Библије доследно – смрт је престанак свесности.