‛И кад отвори пети печат, видех под олтаром душе побијених за реч Божију и за сведочанство које имаху. И повикаше гласом великим говорећи: Докле, Господару Свети и Истинити! Не судиш и не кајеш крв нашу на онима што живе на земљи? И дане бише свакоме од њих хаљине беле, и речено им би да почину још мало времена, докле се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они.’”
Душе побијених под олтаром
Да бисмо могли да дамо одговор на ово питање, потребно је да направимо добар темељ. Неопходно је прво успоставити генералну слику, а онда, у односу на њу, тумачити поједине текстове. Није добро изграђивати ставове на основу једног сегмента, већ га морамо прилагодити становишту које налазимо на свим осталим местима, уколико желимо да изградимо исправну слику о ономе што читамо.
Питање које је постављено задире у тему која је изузетно осетљива. Начин на који тумачимо библијску антропологију утиче на читав низ доктрина и тумачења. Многа копља су се ломила око ове теме у историји религије и није могуће темељно обрадити ову тему у једном тексту. За ову полемику би, у најмању руку, била потребна књига.
Нема сумње да другачије мишљење може да узбурка осећања, нарочито у религиозном окружењу. Такво стање лако доводи до раздора, свађа и препирки. С друге стране, Бог нас је позвао да градимо мир (Матеј 5:9; Римљанима 12:18)*. Ипак, такође стоји и чињеница да погрешно мишљење може да нанесе штету (2. Јованова 1:9)*.
Међутим, од истине не треба бежати, него је треба тражити, с кротошћу и уважавањем друге стране (Галатима 6:1)*, како и приличи једном вернику. Ако постоји стварна жеља да угодимо Богу, другачија мишљења ћемо, колико је то могуће, непристрасно проверавати (Дела 17:11; Ефесцима 5:10)* – не по утврђеним и усвојеним мишљењима, него путем информација које нам је Бог дао у својој Речи. Због тога би овај текст пре требало користити као основу за даље размишљање и проверавање, него као готово решење које је у потпуности одговорило на сва спорна питања.
Проблеми превода
Када читамо Писмо, увек би требало да смо свесни да имао посла с преводом. Превођење одређених речи у други језик може да буде захтеван посао. Преводилац често мора да тражи адекватан израз у свом језику, који није дослован превод речи из текста који преводи. Такође, он не може увек исту реч преводити на исти начин.
На пример, за нашу реч издахнути морате да знате контекст у којем стоји, да бисте знали како да је преведете у други језик, јер она има два значења која се подједнако користе – преминути и избацити ваздух из плућа.
На сличан начин, хебрејска реч велик може да има и значење старији (1. Мојсијева 10:21; 27:42)*. У оба наведена текста наш превод не користи примарно значење велик, већ значење старији, што је, у датом контексту, више у духу нашег језика. Да је превод био дослован, можда бисмо успели да докучимо о чему се ради, а можда и не бисмо.
За превод је најважније да одражава смисао, али је некад важан и избор речи, тј. што је превод дословнији, лакше је препознати шта је примарни текст желео да нам саопшти. Међутим, није увек могуће нити добро дословно преводити. Мале разлике у начину превода могу да донесу значајну разлику у разумевању текста.
Рецимо, превод Вука Караџића стиха Галатима 2:16 гласи: „Па дознавши да се човјек неће оправдати дјелима закона, него само вјером Исуса Христа, и ми вјеровасмо Христа Исуса да се оправдамо вјером Христовом, а не дјелима закона: јер се дјелима закона никакво тијело неће оправдати.” За разлику од њега у Српском савременом преводу стоји: „Знамо да се човек не оправдава делима Закона, него вером у Исуса Христа. Зато смо и ми поверовали у Христа Исуса да се оправдамо вером у Христа, а не делима Закона јер се делима Закона нико неће оправдати.”
Мада на први поглед оба текста изгледају исто, веома је значајна разлика да ли се правдамо Христовом вером, тј. вером коју је Он показао док је живео на Земљи, или вером у Христа. Иако у тексту постоји готово неприметна разлика, смисао текста није исти у оба случаја.
Међутим, проблеми превода могу да буду још суптилнији. Требало би водити рачуна да су одређене новозаветне речи само најбоља замена за старозаветне речи. Грчка реч која се преводи као пакао, а чита се хадес, у самом грчком језику представљала је засебан свет у који су одлазили мртви. Улаз је чувао троглави пас, Кербер. У свет мртвих, преко реке Стикс, преминуле је превозио скелеџија Харон. Сам Хадес је био Бог подземног света, брат Зевса и Посејдона. Ово су само основни детаљи повезани с том речју. Наравно, све то није библијска представа.
Једноставно, писци Новог завета су користили најприближнију реч коју су имали у грчком језику за оно што су хтели да кажу, док је њено значење у Новом завету у складу с библијском представом о смрти, а не многобожачком, коју су Грци имали.
Човек и душа
У једном од ранијих одговора на питање под називом „О начину употребе речи крв у Писму”, у делу испод поднаслова „Душа је телу у крви”, већ је било говора о употреби речи душа. На основу текстова: 1. Мојсијева 46:26, 27; Јеремија 52:30; Дела апостолска 2:41; 1. Царевима 19:10 и Матеја 6:25,* речено је да Библија користи реч душа у смислу људског бића.
Ако је, дакле, душа људско биће, онда она није саставни, невидљиви, бесмртни део човека, већ сам човек. Наш поглед на ствари, не само по овом питању, веома може да се промени с променом нашег гледишта према значењу речи душа. Али да кренемо од почетка.
На крају описаног процеса стварања, шестог дана, Бог је створио човека (1. Мојсијева 1:26, 27)*. У наредном поглављу, у првих неколико стихова, даје се сажетак целокупног стварања, а онда се додатно описује стварање човека, овога пута с нешто више детаља. Самим тим, логично је закључити да се то ради с одређеном сврхом, те да има свој значај.
У том проширеном опису долазимо до стиха који је важан за ово о чему причамо: „А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.” (1. Мојсијева 2:7).
Према овом тексту, душа није неки засебан ентитет у човеку, него је човек душа. Није тешко приметити да се ово одлично слаже с претходном изјавом да се реч душа користи у смислу људског бића.
Осим тога, из претходног стиха можемо да уочимо да је човек начињен од земаљског праха (материје) и животног духа. Та два елемента сачињавају душу, тј. човека. Када се они раздвоје, човек умире – душа нестаје.
У Књизи проповедника Соломун пише како се Творца треба опомињати пре него што се приближи смрт. На крају тог контекста, када смрт наступи, написано је следеће: „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати к Богу, који га је дао.” (Проповедник 12:7). Будући да смо створени за функционисање у материјалном свету, први део овог процеса смо у стању да запазимо као распадање некада живог човека. Други део, међутим, не можемо да опазимо и зато је, да бисмо то разумели, важно да нам неко саопшти праву информацију.
Дакле, дух се, а не душа, враћа Богу. Раздвајањем материје и духа, од којих је душа начињена, нема више ни душе. Другим речима, наступа смрт душе, тј. човека.
Душа може да умре
Многи, и у самом хришћанству, тврде да је душа бесмртна, иако Библија другачије тврди. Говорећи о Богу Павле каже: „Који сам има бесмртност, и живи у свјетлости којој се не може приступити, којега нико од људи није видио, нити може видјети, којему част и држава вјечна. Амин.” (1. Тимотију 6:16). Према томе, једино Бог сам по себи има бесмртност.
С друге стране, за нас се тврди другачије: „Ево вам казујем тајну: јер сви нећемо помријети, а сви ћемо се претворити, уједанпут, у тренућу ока у пошљедњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост и ово се смртно обуче у бесмртност, онда ће се збити она ријеч што је написана: побједа прождрије смрт.” (1. Коринћанима 15:51-54).
Видимо да ми тек треба да се обучемо у бесмртност. Другим речима, само Бог има бесмртност која је део Његове природе, док ми можемо да добијемо бесмртност, тј. да спасењем добијемо вечни живот.
Да бисмо били потпуно јасни, треба рећи да бесмртност значи немогућност престанка постојања. Ми немамо ту особину. Малопре смо устврдили да са смрћу човека, раздвајањем материје и духа, нестаје и душа. Дакле, могуће је да душа престане да постоји, а то онда више није бесмртност.
Иначе, реч бесмртност се у Новом завету јавља само на ова три цитирана места (1. Коринћанима 15:53, 54; 1. Тимотију 6:16)*. У целом Старом завету ове речи уопште нема. Није ли то чудно за готово опште прихваћену идеју о бесмртности душе, која је, узгред буди речено, саставни део свих многобожачких веровања?
Постоје многи стихови у Библији који тврде да душа може бити убијена. Овде ћемо цитирати само неколико стихова, а у фусноти ћемо дати још неке, који су пронађени без детаљног претраживања текстова – и то само они за које се сматрало да недвосмислено указују на смрт душе.[1]
Мојсије је побегао из Египта зато што је, бранећи свог сународника, убио једног Египћанина. Када се за то дознало морао је да се склони, како би сачувао свој живот. Након 40 година међу Мадијанима (Дела апостолска 7:29, 30)*, Бог му каже: „И рече Господ Мојсију у земљи Мадијамској: иди, врати се у Мисир, јер су помрли сви који су тражили душу твоју.” (1. Мојсијева 4:19).
Египћани нису могли да траже Мојсијеву душу ни на који други начин, осим да га убију, јер убити његову душу значи убити њега, тј. то значи одузети му живот.
Пре самог уласка Божијег народа у обећану земљу Исус Навин шаље двојицу ухода да извиде ситуацију. Они долазе у Јерихон, али јерихонски цар сазнаје да су они у граду и покушава да их нађе. Међутим, једна курва, Рава, склања их у свој дом (Исус Навин 2:1-3)*. Пошто их је сакрила и избавила, она тражи да и она са својим домом буде поштеђена када они освоје овај град. „Него сада закуните ми се Господом да ћете учинити милост дому оца мојега као што ја вама учиних милост, и дајте ми знак истинит, да ћете сачувати живот мојему оцу и мојој матери и мојој браћи и мојим сестрама и свјема њиховијем, и да ћете избавити душе наше од смрти.” (Исус Навин 2:12, 13).
Тачно је да избавити душу може да значи спасити се, добити вечни живот. Међутим, из самог текста је више него јасно да се овде ради о остављању у животу, тј. избављању од смрти. Осим тога, сам текст каже да је душа подложна смрти. Непотребно је, пак, и говорити да ови људи нису ни имали моћ да Раву и њене ближње спасу и подаре им вечни живот.
Када смо се већ дотакли овог другог значења фразе избавити душу, треба рећи да то, заправо, и није другачије значење, него је само примењено на другу ситуацију. Као што избавити душу значи спасити се и сачувати живот на овом свету, исто тако избавити душу, у смислу коначног спасења, значи спасити се и сачувати живот за вечност. Околности и примена јесу донекле другачији, али је суштина у потпуности иста.
Израиљски цар, Саул, у више наврата је покушао убије Давида, сматрајући га својим супарником, иако му је дао своју кћерку, Михалу, за жену. У једној од тих прилика, Давида је управо Михала избавила. „А Саул посла људе ка кући Давидовој да га чувају и ујутру убију. А то јави Давиду жена његова Михала говорећи: ако ноћас не избавиш душе своје, ујутру ћеш погинути.” (1. Самуилова 19:11).
Поново имамо фразу избавити душу у контексту спасавања голог живота и поново је јасно да овде не може да се ради о избављењу душе у неком другом смислу.
Након што је Бог послао пророка Исаију да саопшти болесном јудејском цару Језекији да ће умрети, цар се плачући молио Богу да га остави у животу, што му је Бог и услишио (Исаија 38:1-5)*. Поштеђени цар се, после оздрављења, захваљује Богу следећим речима: „Господе, о том се живи и у том је свему живот духа мојега, исцијелио си ме и сачувао у животу. Ево, на мир дође ми љут јад; али теби би мило да извучеш душу моју из јаме погибли, јер си бацио за леђа своја све гријехе моје. Јер неће гроб тебе славити, неће те смрт хвалити, и који сиђу у гроб не надају се твојој истини. Живи, живи, они ће те славити као ја данас: отац ће синовима јављати истину твоју.” (Исаија 38:16-19).
Овде не само да опет можемо запазити да избавити душу значи сачувати живот, већ и да они који су умрли и отишли гроб не могу да славе Бога нити се надају Његовој истини – јер их нема. Како год то рекли, они или њихове душе су мртви – не постоје.
Претходни цитати су изабрани и тако да покажу да је терминологија остала иста у различитим периодима старозаветне историје – у време Мојсија и Исуса Навина, у време Давида и време пророка. Стари завет, од почетка до краја, третира душу на овакав начин.
Нови завет се у овоме не разликује од Старог. Христос је рекао: „Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју на овом свијету, сачуваће је за живот вјечни.” (Јован 12:25). Ако бисмо под душом сматрали неки бесмртни ентитет у нашем бићу, о којем треба водити рачуна и којег треба пажљиво неговати, како не бисмо изгубили спасење, онда овај текст не би имао никаквог смисла. Испало би да нас Христос саветује да нам „здравље” наше душе не буде приоритет, и то управо овде где се одлучује о нашој вечној судбини.
Међутим, ако под душом сматрамо човека, тј. његов живот, онда овај стих и те како има смисла. Христос нам саопштава да, иако је сам живот изузетна вредност, важније је спасење, јер и уколико неко изгуби живот, то не значи да неће бити спасен. Вечни живот и живот од неколико деценија просто не могу да се пореде. Због тога, онај ко више вреднује овај живот сада, од онога који долази, изгубиће га за вечност.
У Лукином јеванђељу такође су забележене Христове речи које је изрекао у истом контексту усредсређености на овај свет, уместо на онај у вечности. „Који пође да сачува душу своју, изгубиће је; а који је изгуби, оживљеће је.” (Лука 17:33).
Другим речима, да би душа могла да оживи, она пре тога мора да буде мртва. Према томе, онај коме је живот на овом свету важнији од вечности, на крају ће га изгубити, а онај ко је спреман да га положи да би се спасао, он ће га оживети.
Занимљиво је и то да се сама терминологија о умирању душе односи и на самог Христа. Пророк Исаија, у добро познатом пророчанству о Христу, пише: „Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатијем, јер не учини неправде, нити се нађе пријевара у устима његовијем. Али Господу би воља да га бије, и даде га на муке; кад положи душу своју у принос за гријех, видјеће натражје, продуљиће дане, и што је Господу угодно напредоваће његовом руком. … Зато ћу му дати дио за многе, и са силнима ће дијелити плијен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и сам носи гријехе многих, и за злочинце се моли.” (Исаија 53:9, 10, 12).
Приличан број детаља упућује нас на Христа, али нас тренутно занима само ово што се односи на Његову смрт. Помиње се одређен Му гроб, смрт, полагање душе у принос за грех и, најдиректније, давање Његове душе на смрт. Дакле, и Христова душа је умрла. Уколико не сматрамо да је та душа Он сам, имаћемо великих проблема у покушају да ово протумачимо.
И сам Исус користи исту терминологију за себе. Он, у причи о добром пастиру, о себи каже: „Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце … Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце … Зато ме отац љуби, јер ја душу своју полажем да је опет узмем.” (Јован 10:11, 15, 17). У неколико стихова Христос три пута помиње полагање своје душе за друге. Оваквих стихова има још (видети, на пример, и следеће стихове: Матеј 20:28; Марко 10:45; Јн. 15:13; 1.Јн. 3:16)*.
Можемо закључити да је оваква терминологија веома добро утемељена у целом Писму и да, на основу ње, нема много дилеме око тога да је душа смртна. Ако се узме у обзир да је душа човек, како је то већ на самом почетку Библије речено, онда то и није ништа чудно. Проблем настаје када души почнемо да приписујемо особине које у Писму нису споменуте.
Начин на који ће Бог решити последице греха
Неке последице проистичу као резултат другачијих веровања по питању природе човека и природе душе. Ако је душа засебан и бесмртан део људског бића, намећу се нека питања.
Да ли је за човека боље да живи у материјалном телу или да буде бестелесан? Ако нам је боље да будемо у телесном обличју, зашто живи праведници хиљадама година живе у бестелесном стању? Ако је, пак, боље бестелесно стање, зашто смо створени у телесном обличју? Не би ли управо то била слаба тачка која нас је учинила подложнима греху, нарочито у светлости Христове изјаве да је тело слабо (Матеј 26:41)*? С друге стране, ако је душа само другачији израз који се у језику користи за човека или његов живот, сва ова питања нестају, јер не постоје две врсте бивствовања, него смо или такви какви смо од почетка до краја или нас уопште нема.
Човек који се родио на овом свету и који је назван Исус заправо је постојао и раније (Јован 8:58)*. Он се, како то кажемо, утеловио, живео је у телу, убијен је у телу и васкрсао је у телу (1. Тимотију 3:16; Лука 24:39)*. Сам Христос, дакле, обитава у телу, само што је сада то тело нешто другачије у односу на оно у којем је био на Земљи (Откривење 1:12-16).
Телесна егзистенција је оно што је Бог за нас замислио и што је сматрао најбољим, иначе нас не би таквима створио. Рећи да постоји било какав другачији облик постојања је индиректна оптужба да Бог није знао шта ради, па чак можда и да је одговоран за настанак греха. Решење које Бог има за решавање најдраматичније последице греха – смрти – такође је поновно успостављање телесног обличја, тј. васкрсење.
Васкрсење је начин како ће Бог избавити од пропасти оне који буду оправдани и начин како ће ствари вратити у стање какво је било приликом стварања, јер је Бог одмах све створио савршеним. Када апостол Павле брани васкрсење, између осталог, он пише следеће: „И ако нема васкрсенија мртвијех, то ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд дакле проповиједање наше, а узалуд и вјера ваша. А налазимо се и лажни свједоци Божији што свједочимо на Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе кад мртви не устају. Јер ако мртви не устају, ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд вјера ваша: још сте у гријесима својијем. Дакле и они који помријеше у Христу, изгибоше. И ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свију људи.” (1. Коринћанима 15:13-19).
Нарочито је значајна ова последња Павлова констатација из цитираног одељка. Укратко говорећи, ако нема васкрсења, само се у овом животу уздамо у Христа. Другим речима, ово значи да након смрти више нема уздања у Бога, уколико нема васкрсења. Како то, ако душе праведника вековима живе код Бога? Очигледно је да Павлова изјава и мишљење да душе праведника живе код Бога не иду заједно.
На крају крајева, уколико душе спасених одмах иду код Бога, живе у рају и тамо им је сасвим добро, поставља се питање оправданости васкрсења. Због чега се толико чека васкрсење и пише о њему у Новом завету, ако је већ све потаман онима који су спасени?
У Христово време постојале су две јаке струје међу свештеницима и тумачима закона – фарисејска и садукејска. Разлику у њиховим веровањима искористио је апостол Павле који је изведен на суд. „А знајући Павле да је један дио садукеја а други фарисеја повика на скупштини: људи браћо! ја сам фарисеј и син фарисејев: за над и за васкрсеније из мртвијех доведен сам на суд. А кад он ово рече, постаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздијели се народ. Јер садукеји говоре да нема васкрсенија, ни анђела ни духа; а фарисеји признају обоје.” (Дела апостолска 23:6-8).
Једном приликом, група људи са садукејским убеђењима дошла је Христу с необичним питањем: „А приступише неки од садукеја који кажу да нема васкрсенија, и питаху га говорећи: учитељу! Мојсије нам написа: ако коме умре брат који има жену, и умре без дјеце, да брат његов узме жену, и да подигне сјеме брату својему. Бијаше седам браће, и први узе жену, и умрије без дјеце; и узе други жену, и он умрије без дјеце; и трећи је узе; а тако и сви седам; и не оставише дјеце, и помријеше; а послије свију умрије и жена. О васкрсенију дакле кога ће од њих бити жена? јер је она седморици била жена.” (Лука 20:27-33).
Треба водити рачуна да се овде пре свега води дискусија око оправданости васкрсења, а не о другим темама у које људи неретко скрену када разговарају о овом догађају. За оне који познају Писмо јасно је шта садукеји заправо питају. Бог је створио човека да заједница мушкарца и жене буде вечна (1. Мојсијева 2:24; Матеј 19:6)*. Испало би да ће настати збрка због Божије заповести да, како то пише, један брат подигне семе другом, уколико постоји васкрсење. А то би заправо значило да Бог баш није све добро испланирао, што се, подразумевало се, није могло десити. Дакле, садукеји индиректно указују да неће бити васкрсења, јер није могуће да се таква збрка дешава уз планирање свезнајућег Бога. Наравно, ово питање постављено је и као својеврсна замка у коју би Христос могао да упадне, јер садукеји нису поставили отворено питање о самом васкрсењу, него су га упаковали у обланду деверског брака.
Христос им прво одговара на оно што су директно питали, али нас тај део сада не занима, тако да ћемо одмах прећи на онај део који се тиче васкрсења. „А да мртви устају, и Мојсије показа код купине гдје назива Господа Бога Авраамова и Бога Исакова и Бога Јаковљева. А Бог није Бог мртвијех него живијех; јер су њему сви живи.” (Лука 20:37, 38).
Христов аргумент о васкрсењу састоји се из два сегмента. Први је позивање на текст из Мојсијевих књига (2. Мојсијева 3:6, 15, 16)*, да је Господ Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев, а други је тврдња да је Бог Бог живих, а не мртвих. Шта је Христос заправо желео да каже?
Аврам, Исак и Јаков су у време догађаја код купине која гори већ умрли. Христос, дакле, тврди да Бог не може да буде њихов Бог када су мртви, тј. када не постоје. Уколико би душе праведника, што Аврам, Исак и Јаков свакако јесу, по смрти одмах одлазиле код Бога и пребивале у Његовом присуству, овај аргумент не би вредео ништа. И не само да би био апсолутно безвредан, него би био и отворена лаж. Другим речима, да би Бог могао себе да назива Богом Аврама, Исака и Јакова, неопходно је да се они врате у постојање, будући да не може да буде Бог онима који не постоје – и управо то сведочи да васкрсења мора да буде.
Ово се слаже с оним што пише у Јеврејима посланици. У поглављу које говори о, како се то каже, јунацима вере, између осталих помињу се и Аврам и Исак и Јаков (Јеврејима 11:8, 9, 17, 20, 21)*. Ту је записано и следеће: „У вјери помријеше сви ови не примивши обећања, него га видјевши издалека, и поклонивши му се, и признавши да су гости и дошљаци на земљи.” (Јеврејима 11:13). Дакле, верни људи још нису примили обећања која им је Бог дао, обећања о спасењу. Они тренутно нису међу спасенима нити с Богом, јер се спасење још није јавило.
На самом крају поглавља ова идеја се понавља и додатно наглашава: „И ови сви добивши свједочанство вјером не примише обећања; јер Бог нешто боље за нас одреди, да не приме без нас савршенства.” (Јеврејима 11:39, 40). Додатно наглашавајући да обећања о спасењу верни људи нису примили, Павле овде додаје и да савршенство, које треба да дође са спасењем, мртви праведници неће примити без нас, по свој прилици мислећи на верне који су живи. Његова (и библијска) представа о спасењу подразумева Христов повратак, овога пута у слави, када ће Он васкрснути мртве и преобразити живе. Спасење сви примају заједно, а не свако појединачно.
Забуне које настају када читамо о душама у Писму често су последица и утицај многобожачког наслеђа и начина размишљања, што је случај са свим народима. У језику су се укорениле паганске представе које смо имали о души и ми несвесно приписујемо своје представе ономе што читамо.
Ево једног примера који јасно указује на природу душе, али који ми не можемо да видимо из нашег превода, будући да није дослован. „А бијаху неки који се оскврнише о мртваца те не могаху славити пасхе онај дан; и дођоше исти дан пред Мојсија и пред Арона; и рекоше му људи они: ми смо нечисти од мртваца; зашто да нам није слободно принијети жртву Господу у вријеме заједно са синовима Израиљевијем? … Кажи синовима Израиљевијем и реци: ко би био нечист од мртваца или би био на даљном путу између вас или између вашега натражја, нека слави пасху Господу, другога мјесеца четрнаестога дана увече нека је славе с пријеснијем хљебом и с горким зељем нека је једу.” (4. Мојсијева 9:6, 7, 10).
На сва три места где се помињу мртваци заправо стоји реч душа. Даничић је ово превео у духу нашег језика, али то не одражава тачно оно што пише и отежава нам разумевање. Ни други преводи овог текста (које сам погледао) нису ништа бољи.
Уврежено мишљење је да душа по смрти одлази Богу, а код нас остаје само леш. Међутим, библијски текст оно што је остало од човека три пута назива душом у размаку од свега неколико стихова. Као што је већ раније речено, библијско становиште је да је душа спој материје и духа. Када човек умре, дух се враћа Богу који га је дао (Проповедник 12:7)*. Другим речима, мртво тело, о које су се онечистили неки из претходних стихова, заправо је све што је остало од душе, тј. од живог човека. Само тако леш можемо назвати душом.
Из овог примера је очигледно колико један детаљ у преводу, иако је по смислу тачно преведено, може од нас да сакрије информације које су нам потребне за добро разумевање. Ако хоћемо добро да разумемо Библију, наш је задатак да размишљамо библијски, а не у складу с представама које већ имамо. Само по себи је јасно да то уопште није лако, јер се, као и у овом случају, потребне нам информације могу крити тамо где их никако не очекујемо.
Један стих из записа који је оставио пророк Данило може нам помоћи у разумевању повезаности стања мртвих и васкрсења. У њему пише следеће: „И много онијех који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вјечни а други на срамоту и пријекор вјечни.” (Данило 12:2).
Спавање је еуфемизам који Библија користи за смрт и на другим местима (на пример, Јеремија 51:39, 40, 57; Јован 11:11-14; 1. Солуњанима 4:14, 15* [у грчком стоји заспали на местима која је Вук Караџић превео као умрли и помрли]). Требало би да је успостављена слика између спавања и смрти очигледна. Спавање је једно пасивно стање у којем нема активности и преко њега нам се указује да је и смрт отприлике таква.
У Даниловом пророчанству се каже да људи спавају у праху, јер су мртви, а тело се враћа у прах (Проповедник 12:7). А оно што је најважније је да су у земаљском праху сви, и они који су за вечни живот (праведни) и они који су за вечни прекор и срамоту (пропали). Нису једни у рају, а други у паклу. До васкрсења, када ће се пробудити и примити плату, сви су заједно у праху земаљском.
Стање мртвог човека вероватно је најбоље описао Соломун у Књизи проповедника, где је записао: „Јер живи знају да ће умријети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио. И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дијела нигда ни у чему што бива под сунцем. … Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш.” (Проповедник 9:5, 6, 10).
У овим речима Соломун је изузетно јасан, директан и недвосмислен. Човек не зна ништа када умре и не може да добије ни награду ни казну. Све што је имао нестало је и он нема више удела ни у чему. За оне који су отишли у гроб нема никаквог рада, размишљања или мудрости. Другим речима, човек више не постоји ни у каквом облику.
Како је писано Откривење
Како сада, на основу свега што је речено, протумачити стихове из Откривења 6:9-11? Не супроти ли се то свему што је до сада речено?
Да бисмо имали увид у оно што у овом одељку пише, прво ћемо цитирати те стихове: „И кад отвори пети печат, видјех под олтаром душе побијенијех за ријеч Божију и за свједочанство које имаху. И повикаше гласом великијем говорећи: докле, господару свети и истинити! не судиш и не кајеш крви наше на онима што живе на земљи? И дане бише свакоме од њих хаљине бијеле, и речено им би да почину још мало времена, докле се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они.”
Прво што треба имати у виду је начин на који је Откривење написано. Оно је састављено од многих слика од којих многе нису реалне, него нам указују на реалност, тј. преко њих боље разумемо оно што нисмо у стању да посматрамо или оно што ће тек доћи.
У истом овом поглављу у отварању прва четири печата имамо такозвана четири јахача апокалипсе. Нисам још срео никога ко мисли да ће ово бити дословни јахачи на дословним коњима. Преко таквих описа треба боље да схватимо природу онога што ће се тек десити.
Претходно поглавље почиње описом књиге запечаћене са седам печата, чије се отварање описује у поглављу о којем причамо. У почетку нема никога ко би био достојан да отвори те печате, али један анђео каже да постоји неко и да је то лав од Јудиног колена, који је Давидов корен (Откривење 5:5)*. На тај начин он јасно указује на Христа. Јован, пак, не види лава, него види јагње које је као заклано и које има седам очију (Откривење 5:6)*. Оно, такође, представља Христа (Откривење 5:9, 10).
Сигурно је да на Божијем престолу нема нити лава нити јагњета са седам очију, а реалнији опис Христа видели смо у 1. поглављу исте књиге (Откривење 1:13-16)*. Откривење користи слике које се јављају на другим местима у Писму да би нам открило, као што сам назив књиге и сугерише, на који начин да посматрамо те текстове и са чим да повежемо оно што нам је у овој књизи речено.
Неколико поглавља касније описују се скакавци који уопште не личе на скакавце (Откривење 9:7-10)*. Они су само начин да се дочара оно што раније нисмо видели.
Откривење описује и Сотону и прву звер као бића која имају 7 глава и 10 рогова (Откривење 12:3, 9; 13:1)*. Поврх свега ту звер јаше нека жена (Откривење 17:3)*. Нико не мисли да Сотона има 7 глава и 10 рогова нити да ће постојати иста таква звер коју јаше жена. То су само представе путем којих нам се отвара прозор за увид у будуће догађаје.
Звери су цареви, тј. државе с онима који њима управљају (Данило 7:17, 20)*. Рогови представљају исто (Данило 7:24; Откивење 17:12)*, на исти начин као и главе (Откривење 17:9, 10)* и као и жена (Откривење 17:18)*. Оно што нам је овим представама приказано је један политички конгломерат, повезан са Сотониним утицајем, у време пред Христов повратак. Све су то само предслике будућих догађања, а не стваран, дослован опис.
Општа слика и успутни детаљи
Међутим, чињеница да постоје представе које указују на нешто друго, само по себи није доказ да је тако и у тексту који желимо да разумемо. Мора да постоји основа по којој тако нешто можемо да тврдимо. Сврха целокупног, можда и предугачког, увода је управо у томе да пружи аргументе да ова визија, коју је Јован добио, није стварни догађај, будући да Библија другачије описује стање смрти. Све је тако представљено како бисмо, преко тога, нешто схватили, а не да бисмо рекли да се то стварно дешава.
Постоје и неки успутни детаљи, али они не могу да имају толику тежину као што то има општа слика стања смрти у целом Писму. На пример, видимо да се ова сцена дешава у једном одређеном тренутку. То се не дешава стално нити одувек, него искључиво приликом отварања петог печата. Зашто то нису тражили пре, рецимо, два века или хиљаду година? И тада су људи убијани за реч Божију, можда и више него данас. Нешто мора да се дешава тада, због чега нам је цела ова слика и дата.
Овакав захтев душа помало личи на освету. Онај ко буде међу спасенима биће толико срећан што је задобио вечни живот, да враћање онима који су му нанели зло тешко да ће му бити на памети. Сам Христос је одмах након изречене молитве, коју зовемо Оченаш, рекао: „Јер ако опраштате људима гријехе њихове, опростиће и вама отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима гријеха њиховијех, ни отац ваш неће опростити вама гријеха вашијех.” (Матеј 6:14, 15). Један верник би требало да је ослобођен жеље да враћа нането му зло.
Догађај се одвија под олтаром, а будући да се ради о душама побијених, вероватније је да је то жртвени олтар, а не кадиони. Чему би жртвени олтар служио пред Богом? Да се случајно не приносе животиње пред Њим? Чак и да се ради о кадионом олтару, ако постоји један олтар зашто не би постојао и други? Тешко би било рећи да неки предмети из земаљског храма постоје, а други не постоје. Предмети из земаљског храма су само обличје и сенка небеских ствари (Јеврејима 8:5)*, тј. одраз процеса који се тамо дешавају, а не нешто што се буквално налази пред Богом. Цео обредни систем уређен је као скуп информација о процесима у спасењу. Христа и Његову жртву, управо из тог система, поистовећујемо са закланим јагњетом.
Такође, душама побијених се каже да почину још мало, што значи да почивају и пре тога. Од чега би се одмарале душе спасених? Авељ је тамо, под претпоставком да је његова бесмртна душа отишла код Бога, више хиљада година. Од чега се он одмара толико времена?
На крају, имамо и добијање белих хаљина. Беле хаљине представљају оправдање. Људима који су некада били обучени у грех и неправду, приписује се, путем Христове жртве, светост и правда. Зашто тек у време отварања петог печата? Не би ли то требало да се деси одмах након смрти?
Неке од ових детаља је потребно детаљније разрадити, да бисмо склопили целу слику. Због тога ћемо да кренемо редом, онако како нам сам текст сервира информације.
Душе под олтаром
На почетку овог дела пише: „И кад отвори пети печат, видјех под олтаром душе побијенијех за ријеч Божију и за свједочанство које имаху.” (Откривење 6:9). Видимо да се цела сцена одвија под олтаром, што нам указује да се све ово дешава у непосредној Божијој близини.
Будући да су ови људи убијени за Божију реч и сведочанство које су имали, они су својеврсна жртва принета на олтару Јеванђеља. Али, без обзира о којем се олтару ради, само помињање олтара указује нам да се све ово дешава пред Богом. Жртвени олтар налазио се испред Божијег храма, а кадиони је био у храму, испред Светиње над светињама. Преко чињенице да је храм представљао место Божијег престола, говори нам се да овај догађај није локалног или појединачног карактера, већ да се ради о дешавању од којег зависи даљи ток Божијег деловања.
Одређени тренутак
Наставак текста гласи: „И повикаше гласом великијем говорећи: докле, господару свети и истинити! не судиш и не кајеш крви наше на онима што живе на земљи?” (Откривење 9:10). Они не вичу одувек, него су у једном тренутку повикали ово што је написано. Реч докле такође сведочи да се ово не дешава стално, већ да је прошло много времена.
Овоме што је речено у прилог иде и наставак, тј. отварање шестог печата. Након отварања шестог печата јасни су знаци Христовог повратка на овај свет, повратка када ће доћи да пресуди свему ономе што се дешавало на овом свету.
„И видјех кад отвори шести печат, и гле, затресе се земља врло, и сунце поста црно као врећа од костријети, и мјесец поста као крв; и звијезде небеске падоше на земљу као што смоква одбацује пупке своје кад је велики вјетар заљуља. И небо се измаче као књига кад се савије, и свака гора и острво с мјеста својијех покренуше се. И цареви земаљски, и бољари, и богати, и војводе, и силни, и сваки роб, и сваки слободњак, сакрише се по пећинама и по камењацима горскијем; и говорише горама и камењу: падните на нас, и сакријте нас од лица онога што сједи на пријестолу, и од гњева јагњетова. Јер дође велики дан гњева његова, и ко може остати?” (Откривење 6:12-17).
Ова последња реченица је сама по себи довољна да бисмо знали о чему се овде ради. Велики дан гнева је време када ће Бог пресудити овом свету. Међутим, можемо овај текст да упоредимо и са једним делом Христовог говора о томе какав ће бити Његов повратак.
„И одмах ће по невољи дана тијех сунце помрчати, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба спасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак сина човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће сина човјечијега гдје иде на облацима небескима са силом и славом великом.” (Матеј 24:29, 30).
Иако су срочена мало другачијим речима, можемо уочити да постоји невероватна сличност између ова два текста: Сунце постаје тамно, као и Месец, падају звезде, на небу се дешавају чудне ствари, страх и туга јављају се код становника Земље и Христос се појављује.
Из свега овога можемо да закључимо да се догађаји о којима говоримо, који следе након отварања петог печата, дешавају временски веома близу Христовог повратка. Другим речима, Божијем народу ближи се спасење, а осталима, који ће проплакати и покушати да се сакрију, ближи се суд. Душе побијених под олтаром упућују Богу своје речи у време које је веома блиско Христовом повратку на овај свет.
Место где се доноси правда
Као што је раније речено, захтев ових душа би изгледао као захтев за одмаздом, уколико је личне природе. Међутим, њихове речи ипак нешто морају да значе. Да се послужимо једним примером с почетка Библије.
Након што је Каин убио Авеља, Бог каже Каину: „А Бог рече: шта учини! глас крви брата твојега виче са земље к мени.” (1. Мојсијева 4:10). Читајући овај текст нико не помисли да је Авељева крв заиста викала са земље Богу. Такође, свима је јасно шта овај текст треба да значи. Убиство невиног човека захтева правду.
На сличан начин можемо да посматрамо текст после отварања петог печата. Он је сам по себи много тежи за тумачење од текста из Прве Мојисијеве, јер нам је дат само фрагмент, за разлику од текста о Каину и Авељу где су околности јасне.
Као што је викање Авељеве крви универзални позив на примењивање правде, а не лични апел, на исти начин то можемо да кажемо за душе побијених под олтаром. Будући да у гробу нема рада нити мишљења нити било какве друге активности, њихов узвик представља општи вапај за правдом, а не лично инсистирање да се њихови случајеви разреше.
Уосталом, већина оних који су их убили давно више нису међу живима, јер се велика већина тих убистава десила у прошлости. На крају крајева, душе побијених под олтаром то и не траже. Њихов апел није упућен с циљем да се казне њихове убице. Они траже од Бога да суди и покаје њихову крв „на онима што живе на земљи”. Захтев који упућују односи се на пресуду систему који је довео до убистава невиних. И по томе се вида да је цела сцена приказ процеса који се пред Бог одвија, а не показатељ захтева за личним, појединачним случајевима, што, узгред буди речено, Бог такође неће занемарити.
Постоји сличност с једном Христовом изјавом пред сам крај Његове мисије: „Зато ево ја ћу к вама послати пророке и премудре и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а једне бити по зборницама својима и гонити од града до града, да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Зарије сина Варахијна, којега убисте међу црквом и олтаром.” (Матеј 23:35).
Христос каже да ће послати пророке, премудре и књижевнике, што је очигледна паралела онима који су проповедали Божију реч и носили сведочанства о Богу (Откривење 6:9)*. И управо ће сва та сведочанства која су носили Божији људи сведочити против нараштаја, како у Христово време тако и у време Његовог повратка. На све оне који су знали за таква сведочанства доћи ће праведна крв из свих времена, јер су обавештени шта је добро, а шта зло и нису се опоменули да се врате с пута неправде.
У свакој озбиљној држави она сама је дужна да покрене процес на којем ће се испитати околности убиства и да у складу с тим донесе одређене пресуде, чак и ако оштећена страна – најближи убијеном – не покрене поступак против убице.
Дакле, Бог је, као праведан и свет и као суверен Универзума, обавезан да пред лице правде изведе и систем који је довео до свих злодела на овом свету, али и сваки случај неоправданог наношења зла – исто као што би држава требало да буде дужна да успоставља правичност. Душе побијених под олтаром само указују да то једном мора да се обави, а место где се тражи правда је судница.
Другим речима, процес, којим се осликава ово што пише у петом печату, јесте суд који се одвија пред Богом. Тај суд у Старом завету је представљен у Књизи пророка Данила (Данило 7:9, 10)*. А када се суд заврши: „Видјех у утварама ноћнијем, и гле, као син човјечји иђаше с облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути.” (Данило 7:13, 14).
Једна од пресуда коју је суд донео је и да се Христос званично проглашава царем овога света и да има право да одузме власт узурпатору који овај свет терорише хиљадама година. Христос неће чекати векове да своју власт преузме, него ће то урадити чим на то добије право. Облаци на којима иде и долази пред Старца (Оца) су управо слика Његовог повратка.
Христос који се узнео на облацима, тако ће се и вратити (Дела апостолска 1:9-11)*. Он сам је рекао да ће доћи на облацима небеским у стиху који смо већ раније цитирали (Матеј 24:30)*. Према томе, редослед догађа који видимо у Даниловој књизи – прво суд, а после њега Христов поновни долазак – исти је као и у ономе што читамо у Откривењу 6 – пети печат осликава суд, а шести печат говори о Христовом повратку на овај свет.
Беле хаљине
Последњи стих пре отварања шестог печата гласи: „И дане бише свакоме од њих хаљине бијеле, и речено им би да почину још мало времена, докле се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они.” (Откривење 6:11).
Речено је да беле хаљине представљају оправдање грешника, али такву изјаву ипак треба поткрепити. У једној од порука црквама Христос каже: „Који побиједи он ће се обући у хаљине бијеле, и нећу избрисати имена његова из књиге живота, и признаћу име његово пред оцем својијем и пред анђелима његовима.” (Откривење 3:5). Дакле, победници, тј. они који ће бити спасени, обући ће се у беле хаљине, њихова имена неће бити избрисана из књиге живота и Христос ће их признати. Све ове ствари сведоче о томе да су то људи који ће на крају добити вечни живот, а њега не могу добити пре него што се покаже да то заслужују, тј. пре него што буду ослобођени осуде за грех.
Оправдање је, такође, процес који се врши на суду. Као што се онима који су под сумњом да су починили злочине јавно суди, тако ће и процес оправдања бити јавна ствар, на суду којим ће председавати сам Бог. Предслика тог суда дата нам је у речима пророка Захарија који је у својој књизи (Захарије 3. поглавље)* описао Исуса сина Јоседекова који стоји у прљавим хаљинама. Сотона (тужилац) га оптужује и покушава да свали кривицу на њега, а Бог (бранилац) га брани. На крају се са тог Исуса скидају прљаве хаљине, а дају му се чисте. Критеријум који је овде дат, да би се пребивало међу светим бићима, записан је у 7. стиху: „Овако вели Господ над војскама: ако узидеш мојим путовима, и ако уздржиш што сам наредио да се држи, тада ћеш ти судити дому мојему и чуваћеш тријемове моје, и даћу ти да ходиш међу овима што стоје.” (Захарија 3:7).
Све то је омогућено каменом са седам очију (Захарије 3:9)*. И камен и седам очију (како смо већ видели) асоцирају на Христа. Христовим заслугама можемо бити оправдани и придружени друштву светих бића. То безакоње се узима, како у истом стиху пише, „у један дан”. И то нам говори да је реч о општем суду, који у једно време заседа и решава све проблеме, а не да се оправдавање врши у време када неко умре.
У једној од слика из Откривења апостол Јован види „народ многи, којега не може нико избројити, од свакога језика и кољена и народа и племена, стајаше пред пријестолом и пред јагњетом, обучен у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховима” (Откривење 7:9).
Ови људи који су обучени у беле хаљине стоје пред Божијим престолом. То значи да су у Његовом присуству. То се дешава тек након васкрсења (1. Солуњанима 4:16, 17)*. Анђео објашњава ко су ти људи: „И рекох му: господару! ти знаш. И рече ми: ово су који дођоше од невоље велике, и опраше хаљине своје и убијелише хаљине своје у крви јагњетовој.” (Откиривење 7:14). Људи у белим хаљинама нису одувек били у њима. Они су своје хаљине опрали и убелили у Христовој крви, тј. оправдали су се Христовом жртвом.
У последњим поглављима Библије имамо једну веома директну изјаву о облачењу беле одеће: „Да се радујемо и веселимо, и да дамо славу њему; јер дође свадба јагњетова, и жена његова приправила се; и дано јој би да се обуче у свилу чисту и бијелу: јер је свила правда светијех.” (Откривење 19:6-8).
Свадба Јагњетова може да се одигра тек када Христос дође по своју невесту. Слика односа мужа и жене као односа Бога и Његовог народа на добар начин је дата у Ефесцима посланици 5:22-33*. Христос још није дошао по своју невесту, јер ће Му она бити невеста онда када буду били заједно, тј. после Његовог повратка.
Осим тога, ови стихови наговештавају да су спасени (оличени као Христова невеста) тек добили беле хаљине. Наравно, наговештај није довољан да бисмо то тврдили, али такву информацију можемо да извучемо из самог текста који анализирамо.
Душе побијених под олтаром, тек пошто су тражили правду, добијају беле хаљине. Ово је додатни аргумент да се слика представљена на овом месту у Откривењу одвија током суда који на небу заседа. Поред тога, можемо слободно да кажемо да све ове душе и нису могле да буду у Божијем окружењу уколико нису биле оправдане – а оправдање долази тек на крају, пред сам Христов повратак на Земљу. Како је неко могао да буде пред Богом, уколико његов случај још није био решен? Због тога је нада Христових следбеника у васкрсењу, јер се пре тога никакво обећање и плата неће добити.
Како то Христос на последњој страници Библије каже: „И ево ћу доћи скоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по дјелима његовијем.” (Откривење 22:12). Плату, коју се даје по томе како смо живели, добијамо тек када се Христос врати, јер Он сам каже да она долази заједно с Њим.
Починак
Друга ствар коју можемо запазити из последњег од ова три стиха петог печата јесте да је овим душама речено да почину још мало. Као што је већ речено, ово значи да они већ почивају, али да то још мало треба да потраје.
Већ смо могли да видимо да Библија прави везу између сна и смрти, а реч починути је тесно повезана с истим концептом. У нашем језику то не треба посебно објашњавати, јер и ми за онога који је умро кажемо да је заспао, а још чешће да почива. Иста идеја користи се и овде.
Жалећи се на своје муке, Јов каже да би му било боље да се није ни родио, тј. да је мртав. А онда о смрти каже: „Ондје безбожници престају досађивати, и ондје почивају изнемогли, И сужњи се одмарају и не чују гласа настојникова.” (Јов 3:17, 18).
Тачно је да реч почивати може да има и другачија значења. На пример, могли бисмо да кажемо да је само спасење једна врста починка у односу на овај живот који се води под окриљем греха. Међутим, сам текст демантује да се ради о томе.
Каже се да ове душе треба да почину још мало времена. Починак у спасењу не треба никада да престане. Другим речима, починак о којем се говори на овом месту не може да буде нешто позитивно, зато што престаје.
Наговештај да се управо ради о смрти налазимо и у наставку истог текст у којем се каже: „докле се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они”. Нека њихова браћа, тј. верници, такође „треба” да буду побијена, да дођу у исто стање у којем су и ове душе.
Другим речима, будући да нема више убијања невиних када Христос дође, душама које су побијене се каже да још мало времена остану мртве до васкрсења, јер с Христовим доласком, који се описује већ у наредном печату, долази и време избављења.
Пишући о истом времену, јер се приближава васкрсење (Данило 12:2)*, пророк мало раније пише: „И од разумнијех ће пасти неки да би се окушали и очистили и убијелили до рока, јер ће још бити рок.” (Данило 11:35). Бог ће дозволити да се насиље и убиства дешавају још неко време, јер је то потребно да би се неки дефинитивно определили на Божију страну и тиме ухватили последњи воз за спасење.
Узимајући општу библијску слику о смрти и када сложимо све детаље из ова три стиха који говоре о душама побијених под олтаром, цео овај приказ може да добије другачије значење од онога како нам се учини на прво читање.
Иако је ово подужи текст на једно обично питање, он не може да реши све дилеме везане за тему библијске представе о смрти. Тема је веома важна и треба јој приступити с опрезом и, колико је год то могуће, отвореног ума, јер са собом повлачи читав низ других веровања, међу којима је и тумачење стихова из Откривења 6:9-11*.
На крају, не би било лоше да дамо још једну старозаветну слику која има сличности с овим стиховима којима смо се бавили, а коју је Бог дао преко пророка Језекиља. Текст је записан на почетку 37. поглавља његове књиге.
Суве кости
„Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе у духу, и постави ме усред поља, које бијаше пуно кости. И проведе ме покрај њих унаоколо, и гле, бијаше их врло много у пољу, и гле, бијаху врло сухе. И рече ми: сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ. Тада стадох пророковати, како ми се заповједи; а кад пророковах наста глас, и гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости. И погледах, и гле, по њима изидоше жиле и месо, и озго се кожа навуче; али духа не бјеше у њима. Тада ми рече: пророкуј духу, пророкуј, сине човјечји, и реци духу: овако вели Господ Господ: од четири вјетра дођи, душе, и дуни на ове побијене да оживе. И пророковах, како ми се заповједи и уђе у њих дух, и оживјеше, и стадоше на ноге, бјеше војска врло велика.” (Језекиљ 37:1-10).
Сцена која је овде представљена веома је необична. Објашњење о свему овоме у тексту ове пророчке књиге тек следи, али и одавде можемо да извучемо неке закључке. Прво, јасно је да се ради о костима мртвих људи. Такође, кости су веома суве, што значи да су ти људи дуго мртви. Видимо и да костију има веома много.
Можемо да запазимо сличности између овог текста и стварања човека с почетка Библије. Човек, који је приликом стварања назван душом, саздан је од материје и духа. Приликом стварања је само речено да је човек начињен од земаљског праха. Овде, међутим, имамо много детаљнији опис стварања људског бића. Прво је начињена основа, скелет (кости су се прибрале свака својој кости, тј. свака на своје место). Затим месо и жиле (крвни судови), а на крају се навлачи кожа преко свега.
Ипак, све то још увек није живо. Како на почетку Бог даје дух првим створеним људима, да би они оживели и постали живе душе, тако се и овде дух даје на крају целог процеса и суве кости оживљавају.
Без много размишљања можемо да кажемо да се овде ради о васкрсењу, јер су кости остаци мртвих људи, а сада су ти људи обновљени, тј. поново створени. Како је Бог створио човека у почетку, будући да све „добро бјеше веома” (1. Мојсијева 1:31), на исти начин се човек обнавља васкрсењем. Телесно, материјално бивствовање је начин на који смо створени и то је обличје у којем ће спасени провести целу вечност.
Следи објашњење: „Тада ми рече: сине човјечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле, говоре: посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо. Зато пророкуј, и кажи им: овако вели Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој. И метнућу дух свој у вас да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ.” (Језекиљ 37:11-14).
У Откривењу вичу душе побијених под олтаром, а овде говоре мртви људи из Божијег народа. То је највећа сличност између ова два текста – мртви праведници који нешто причају. Шта мртви припадници Божијег народа кажу овде? Кажу да су се њихове кости осушиле, тј. да су већ дуго мртви, да је њихово надање прошло и да су пропали.
Ово нема апсолутно никаквог смисла, уколико су душе бесмртне и мртви праведници одмах иду у рај. У време писања овог текста већ су били мртви такви великани вере као што су: Ноје, Аврам, Исак, Јаков, Арон, Исус Навин, Самуило, Давид, Соломун, Јелисије и многи други. Они би морали да буду блажени у Божијем присуству, а не да говоре како су пропали.
Цела слика се односи на све мртве из Божијег народа, без изузетака, јер се каже да је то „сав дом Израиљев”. Враћање у обећану земљу, „у земљу Израиљеву”, након оживљавања, предслика је која се користи за наслеђивање праве обећане земље – Нове Земље.
Из овог текста се одлично види каква је библијска представа о смрти. Једина нада верника је у васкрсењу. Смрћу човек нестаје, а васкрсењем се враћа у постојање. Без васкрсења, како у тексту пише, надање је прошло, а мртви су пропали. Никаквог спасења нема док не дође васкрсење. Тада ће верни схватити („познаћете да сам ја Господ”) да је Бог заиста кадар да враћа из мртвих, као што је рекао.
Где се налазе ти мртви праведници? Бог на то јасно одговара „Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој”. Они не живе на небу или у неком рају, него су у гробовима, на исти начин као што је Данило написао да ће се пробудити много оних који спавају у земаљском праху (Данило 12:2).
Последња мисао пре него што је Бог дао објашњење је да су они који су оживели „војска врло велика”. Већ смо у Откривењу 7:9* могли да читамо да пред Богом, тј. у Његовом присуству, стоји велики народ, којег нико не може избројати, и хвали Бога. То што су у Божијем присуству, значи да су морали да васкрсну, као што је ова веома велика војска васкрсењем оживела.
Практично сваки детаљ изречен у овом кратком делу текста је доследан општој библијској представи и повезив с неким другим текстом из Библије.
Како год било, мртви су своју причу завршили, она је испричана, а епилог ће се тек видети с Христовим доласком. Међутим, борба за спасење се води међу онима који су живи и који ће тек живети на овом упропашћеном свету. Нека би Бог у спасење довео сваку искрену душу, без обзира на њена убеђења. Наша обнова не састоји се у исправном скупу веровања, већ у повратку светости с којом је човек и створен: „Јер је ово воља Божија, светост ваша … Јер Бог нас не дозва на нечистоту, него у светост.” (1. Солуњанима 4:3, 7).
- Референце стихова који говоре да душа може да умре: 1. Мојсијева 19:17; Судије 5:18; 12:3; 18:25; 1. Самуилова 20:1; 2. Самуилова 11:11; 16:11; 1. Царевима 1:12; 19:3, 4, 10, 14; 20:31, 32; 2. Царевима 7:7; Псалми 22:20, 29; 35:17; 38:12; 40:14; 54:3; 56:13; 71:10; 86:14; 116:8; 143:3; Јеремија 11:21; 22:25; 38:16; Матеј 10:39; 16:25; Марко 8:35; Лука 9:24; 14:26; Јован 13:37, 38; Римљанима 16:4; 1. Солуњанима 2:8; Откривење 16:3. ↑
