Било да нас изненади или не, смрт увек шокира — шокира јер је једна столица крај стола сада празна, један глас је утихнуо и нечије нежно присуство недостаје.
„Имао си телефонски позив кад ниси био ту”, рекао је он. „Жао ми је што ти морам рећи да ти је отац умро данас после подне.” Нисам се изненадио. Отац ми је већ месецима био везан за кревет. Неких годину дана пре тог позива, недуго после мог двадесет трећег рођендана, постављена му је дијагноза тумора на мозгу. Месец дана касније је оперисан и тумор је отклоњен, и како је то код њега већ бивало, тријумфално је победио болест. Рекли су да је изгубио мање од пола литре крви. Био је квалификовани столар и за неколико седмица већ се вратио свом послу. Ја сам у време откривања болести предавао, тако да сам, чим се школа завршила, са женом отишао у посету родитељима и с њим радио тог лета. Последњег дана мог посла с њим, отац је пао с мердевина и сломио оба чланка на руци. Отишао је у болницу како би га збринули, али никад му више није било добро. Рак се очигледно био проширио. Прошао је зрачење и хемотерапију. Било је тешко рећи да ли му је то ишта помогло. Пошто су моји родитељи живели близу моје старије сестре, али прилично далеко од мене и моје жене, ретко сам га виђао у последњем стадијуму његове болести. У многа јутра, док сам се спремао да кренем у школу, мајка би ме звала да ми каже како се очево стање поправља и да ће му ускоро бити добро. После тог позива би обично уследио позив од моје сестре која би ми рекла да тата умире. Нисам знао шта да мислим. Па било ми је тек 24 године, а отац је увек био тако јак, те нисам никако могао да замислим да ће умрети. Али сад кад се то десило, био сам просто смрвљен. Отац ми је целог живота представљао потпору. Све моје успомене на њега, до дана данашњег, обасјане су топлином. Био је тако јак — и остао је то дуго. Годину дана пре болести још је играо у тиму градске лиге софтбола с људима упола млађим од себе. Било је немогуће замислити да би један тако снажан човек могао отићи тако брзо. Мој мозак једноставно није могао да прихвати да га више нема. Али је било тако. Тај физички надмоћан човек, пун снаге, лагано се истопио. Тај телефонски позив донео ми је једну од најгорих вести које сам икад примио. Ако сте уопште било када живели на овој нашој старој планети, и ви сте сигурно искусили такав губитак. Смрт може доћи изненада, без упозорења, или као код мог оца, бити крај једног дугог, мучног процеса. Било да нас изненади или не, смрт увек шокира — шокира јер је једна столица крај стола сада празна, један глас је утихнуо и нечије нежно присуство недостаје. Жалост коју осећамо може бити поразна. А кад до ње дође, можда ће нам бити тешко да се сетимо да је губитак који осећамо последица великог благослова, велике радости коју је неко унео у наше животе. Као што је писац Џон Стајнбек рекао, тама је много већа кад се угаси светло, него кад га није ни било. Али чак и у својој жалости открио сам да постоји и добра вест о смрти. Врло добра вест. Добра вест која ми је помогла да изађем на крај са страшним осећањем губитка.
Нема више патње
Прво, схватио сам да мој отац више не пати. Рак је мог оца претворио у сенку некадашњег човека, у празну љуштуру човека. За некога ко је био тако активан, тако јак, већ само лежање у кревету мора да је била велика мука. Био је свестан лаганог опадања снаге, смрти која га је преузимала. Али сада је свему томе био крај. Он се одморио. Ми то знамо из речи самог Исуса. У Јеванђељу по Јовану 11 говори се о смрти једног од Исусових пријатеља. Исус и Његови ученици преместили су своју службу из Јудеје и Јерусалима у Галилеју, далеко на северу, јер су, кад је Он последњи пут био у Јерусалиму, свештеници и фарисеји посегли за камењем да Га каменују. Али сада је стигла вест о смрти Исусовог пријатеља, који је живео у Витанији, близу Јерусалима. Лазар, брат Марије и Марте, био се разболео. После неколико дана Исус је рекао својим ученицима: „Лазар, наш пријатељ заспа; него идем да га пробудим” (стих 11). Исусови ученици, схватајући Га дословно, одговорише: „Господе! ако је заспао, устаће” (стих 12). Оно што су они рекли имало је смисла. Тело често користи грозницу да се бори с болешћу, а кад температура падне, пацијент може заспати. То је сигуран знак побољшања. Али Исус није говорио о обичном сну. Он је сан користио као метафору за смрт. Исусови ученици су погрешно схватили да Он мисли на обичан сан, али Он им је тада једноставно рекао: „Лазар умрије” (стих 14).
Схватање смрти као сна је утешна добра вест. На пример, мој отац данас није свестан. Он на мене „не гледа с неког места на небу”. Он није морао да види све чланове своје породице у дубоком болу због тога што су га изгубили. Он није морао да беспомоћно стоји са стране и посматра наше проблеме, страхове и претрпљене патње.
У својој драми Хамлет, Шекспир је такође говорио о смрти као о сну, али се плашио да би он могао бити испуњен страшним сновима. „Умрети, заспати: можда сањати: авај, ту је замка; јер у том смртном сну какви снови могу доћи.” Али не морамо се бојати. И овде Библија има добре вести о смрти јер нам говори да је смртни сан један сан без снова, мирно одмарање. Псалмиста описује гроб као земљу „гдје се све заборавља” (Псалам 88,12). А мудри Соломун нам говори: „Јер живи знају да ће умријети, а мртви не знају ништа” (Књига проповедникова 9,5).
Дакле, да ли је смрт крај?
Шекспиров Хамлет описује смрт као „неоткривену земљу одакле се ниједан путник не враћа”. Али хвала Богу, то није тачно! Има још добрих вести о смрти: то није последња реч!
Христос је ушао у „неоткривену земљу”, истражио њене дубине и вратио се у слави! А Павле нам говори да, пошто се Исус вратио из гроба, ми ћемо такође: „А ако умријесмо с Христом, вјерујемо да ћемо и живљети с њим. Знајући да Христос уста из мртвијех, већ више не умире; смрт више неће овладати њиме” (Римљанима 6,8—9).
Никад више смрт неће имати последњу реч! То ми даје наду да ћу свог оца поново видети. Данас могу да посећујем његов гроб, гледам надгробни споменик, читам име уклесано у камен, видим датуме рођења и смрти, и схватам да та друга бројка није крај његове животне приче! То није последња реч! У оној причи о Лазару коју сам раније поменуо, Исус је рекао Лазаровој сестри Марти: „Ја сам васкрсеније и живот: који вјерује мене ако и умре живљеће. И ниједан који живи и вјерује мене неће умријети вавијек” (Јован 11,25—26). Апостоли су толико били узбуђени због Исусовог васкрсења да су о томе стално проповедали. Говорећи маси света на Педесетницу, Петар је изјавио: „Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви свједоци” (Дјела апостолска 2,32). Није ни чудо да су неки људи мислили да је Петар пијан! То је била запрепашћујућа вест! Павле је толики нагласак стављао на васкрсење да су неки епикурејци и стоици на Марсовом брду мислили да он говори о два бога — Исусу — и Васкрсењу. Они су рекли: „Види се као да хоће нове богове да проповиједа” (Дјела 17,18) — уочите да кажу „богове”, у множини. То је разумљиво кад знамо да је грчка реч за васкрсење анастасис, одакле потиче женско име Анастасија.
Важност васкрсења
Васкрсење је у самом срцу јеванђеља. Исус је постао човек и дошао на Земљу, умро за наше грехе и васкрснуо! Без васкрсења Његов живот и смрт не би ништа значили. И поново је Павле то језгровито објаснио: „А ако Христос не уста, узалуд дакле проповиједање наше, а узалуд и вјера ваша. И ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свију људи” (1. Коринћанима 15,14.19). А има још добрих вести о смрти. Ово васкрсење и вечни живот после тога стоје нам свима на располагању. Ако желите да будете део овог великог васкрсења, ако желите да ова добра вест о смрти важи и за вас, све што вам је потребно јесте да прихватите Исуса као нашег Спаситеља. Како то да урадите? Као што је Петар рекао маси на дан Педесетнице; „Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехâ; и примићете дар светога Духа” (Дела 2,38). Покајте се значи да се окренете од зла које чините — што ми и желимо. Кад се крстимо, ми понављамо Исусову смрт, сахрањивање и васкрсење. Као што је Павле писао Римљанима: „Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт његову крстисмо се? Тако се с њим погребосмо крштењем у смрт да као што уста Христос из мртвијех славом очином, тако и ми у новом животу да ходимо. Јер кад смо једнаки с њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсенијем” (Римљанима 6,3—5). Библија нам говори да ће до васкрсења о коме Павле говори доћи кад Исус поново дође. Сви који су умрли у нади да ће васкрснути — и они који остану живи до Христовог повратка — сјединиће се с Њим и са свима другима.
Слика коју Павле даје одузима дах: „Нећу вам пак затајити, браћо, за оне који су умрли, да не жалите као и остали који немају нада. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Христу довести с њим. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који живимо и останемо за долазак Господњи, нећемо претећи онијех који су помрли. Јер ће сам Господ са заповијешћу, с гласом аранђеловијем, и с трубом Божијом сићи с неба; и мртви у Христу васкрснуће најприје. А потом ми живи који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити. Тако утјешавајте један другога овим ријечима” (1. Солуњанима 4,13—18). То је та добра вест о смрти!
