19) Човјек неки пак бјеше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се. 20) А бијаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовијем вратима гнојав, 21) И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22) А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богати, и закопаше га. 23) И у паклу кад бјеше у мукама подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову, 24) И повикавши рече: оче Аврааме! смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста својега, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25) А Авраам рече: синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш. 26) И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. 27) Тада рече: молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мојега, 28) Јер имам пет браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 29) Рече му Авраам: они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. 30) А он рече: не, оче Аврааме! него ако им дође ко из мртвијех покајаће се. 31) А Авраам му рече: ако не слушају Мојсија и пророка, да ко и из мртвијех устане неће вјеровати.
Прича о богаташу и Лазару долази након приче о неверном приставу. Завршетак те приче с коментаром који следи гласи:
Никакав пак слуга не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити а другога љубити, или ће једноме вољети а за другога не марити. Не можете служити Богу и богатству. А ово све слушаху и фарисеји, који бијаху среброљупци, и ругаху му се. (Лука 16:13, 14)
Закључак приче директно је погодио фарисеје који су је слушали, па је ругање логична одбрамбена реакција. Након три наизглед неповезане реченице (иако свака садржи осврт на фарисејску праксу) – о проповедању, Светим списима и разводу (пуштању жене) – Христос започиње причу о богаташу и Лазару.
Из самих околности и повода за ову причу, јасно је да је тежиште на богатству, па тако и на богаташу у самој причи.
Спор око примене приче
Веома често ова прича се користи у прилог доказивања бесмртности душе и онога што се назива загробни живот. Не улазећи у спор око тога да ли је душа смртна или не, овде ће се изнети мишљење зашто ова прича није добра за такву аргументацију.
Ово је једна од Христових симболичних прича које се називају параболама. Парабола је управо грчка реч, која се користи у Новом завету за приче и настала је од речи ставити и поред. Стављањем једне поред друге упоређујемо две ствари. Одатле долази и њено значење: поређење. Овакве Христове приче засноване су на давању симболичних порука људима поређењем с њима познатим појавама и идејама.
Причање у параболама
Једном приликом, након испричане параболе, ученици питају Христа зашто тако прича:
И приступивши ученици рекоше му: зашто им говориш у причама? А он одговарајући рече им: вама је дано да знате тајне царства небескога, а њима није дано. Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а који нема, узеће му се и оно што има. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и чујући не чују нити разумију. И збива се на њима пророштво Исаијно, које говори: ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети. Јер је одрвенило срце овијех људи, и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим. (Матеј 13:10-15)
Разлог зашто је Христос причао на овакав заобилазан начин јесте стање људи, који одбијају да прихвате директне поруке. Када имамо погрешно мишљење о себи, тешко прихватимо отворену критику, јер мислимо да је неоснована. Пре је доживљавамо као лични напад од којег се бранимо, а не објективан став некога са стране. Због тога је Христос покушавао прво да утисне исправно мишљење, без директног прозивања слушалаца. Ако се такав став препозна и усвоји, човек који је према себи поштен сам може да га примени на свој живот, без бојазни да ће га доживети као напад на њега лично. Према томе, Христос је покушавао да укаже на праве ставове и исправан начин размишљања, а не да директно прозива људе за њихове лоше поступке. Тако се елиминише емотиван доживљај напада на лични интегритет и у човеку не активира одбрамбене реакције, које га потом само удаљавају од спасења.
С друге стране, параболе су очигледно имале и своју негативну страну – нису увек биле лако разумљиве. Иако је Христос, одмах након што је саопштио разлог зашто прича на такав начин, ученицима рекао: „А благо вашијем очима што виде, и ушима вашијем што чују” (Матеј 13:17*), ни они нису увек разумели приче. Недуго након што је Христос изнео претходну тврдњу, „приступише к њему ученици његови говорећи: кажи нам причу о кукољу на њиви” (Матеј 13:36). Параболе је, дакле, лако не разумети или их погрешно разумети.
Симболичан речник парабола
Због саме природе парабола њени елементи или догађаји обично нису у потпуности дословни. Управо питање ученика о кукољу на њиви и Христово објашњење ово добро осликавају. Сама Христова прича записана је у Јеванђељу по Матеју 13:24-30*, а тумачење у стиховима 37-43* истог поглавља. Пшеница и кукољ не представљају сами себе у причи, него добре и зле људе. Њива не представља њиву, него свет. Два сејача нису земљорадници, него Христос и Сотона. Сви главни елементи приче не говоре о пословима на њиви, него се користе да саопште духовну реалност у борби за људе и њихово спасење.
Параболе крећу од онога што је познато и преко тих слика и односа приказују духовну реалност. Иако се параболе у свом значењу увек примењују на људе и њихове односе, људи који се јављају у тим причама углавном не представљају себе, као што је констатовано за сејаче из приче о кукољу на њиви.
Управо због тога богаташ, Лазар и Аврам не морају да представљају реалне личности, тј. сами себе у неком стварном догађају. Да би било која прича имала смисла, мора да буде примењива и на друге ситуације. Због тога, личности у причама обично представљају групе људи са сличним карактеристикама, на које може да се примени порука. Некада личности могу да представљају и неке од главних актера у борби с грехом, као што су Христос и Сотона у причи о кукољу на њиви. Док богаташ и Лазар јасно представљају две групе људе – богаташ оне којима је све доступно, а Лазар оне који у свему оскудевају – питање је шта представља Аврам и шта је то његово наручје.
Наравно, сасвим је на месту поставити питање да ли се овде уопште ради о пренесеном значењу у параболи или су сви описани догађаји и личности потенцијално реални, тј. да ли се након смрти стварно дешава оно што је записано за богаташа и Лазара. Први део приче, до смрти богаташ и Лазара, тешко да може погрешно да се схвати. Међутим, јасно је да други део приче може да буде проблематичан и око њега се ломе копља.
Околности описане у другом делу приче
Погледајмо како су описане околности у другом делу приче (стихови 22-26*), да бисмо могли да просудимо да ли се ради о сликовитом или реалном приказу нечега што се стварно дешава. Због тога би било добро да одмах разјаснимо неке термине и фразе, који могу да утичу на схватање онога што се дешава.
У преводу Вука Караџића пише да су богаташа по смрти закопали. На тај начин ствара се слика код читалаца да он иде негде под земљу. Заправо они су га сахранили, а њихов начин сахране није био закопавање у земљу као што ми радимо данас. На примеру Христове смрти можемо да видимо како су они сахрањивали мртве. Стављали су их у пећине или отворе у стени, које су потом затварали великим каменом.
Богаташ је у хаду (код нас је преведено у паклу). Не улазећи потпуно у тумачење ове речи у Писму, можемо да се осврнемо само на основно. Хад је грчка реч, али не можемо да је користимо у оном митолошком смислу како су је Грци тог времена користили. Христос је с Јеврејима причао или арамејским или хебрејским језиком. Лука, који је писао на грчком, користио је најприближније речи које имао у том језику, а које значењем нису увек у потпуности пресликане. Другим речима, ову реч треба посматрати у систему веровања Јевреја Христовог времена.
Када је био у хаду у мукама богаташ „подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову”. Оваква изјава у нашем језику ствара утисак да је богаташ погледао навише, као да су Аврам и Лазар негде горе, изнад њега. Међутим, фраза „подићи очи” код њих није подразумевала гледати горе, него усмерити поглед ка нечему. Рецимо, Христос након разговора са Самарјанком каже ученицима: „Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како су већ жуте за жетву.” (Јован 4:35). Њиве су доле, а не горе. Ова фраза није само карактеристична за Христово време (видети и: Матеј 17:8; Лука 6:20; Јован 6:5*), него и за старозаветно. Валак је одвео Валама на врх планине Фегор (4. Мојсијева 23:28*), а Валам одатле „подигавши очи своје угледа Израиља гдје стоји по племенима својим” (4. Мосијева 24:2). Гледајући их с планине он је морао да спусти поглед, а не да га подигне (видети такође: 1. Мојсијева 13:10, 14; 24:63, 64; 31:10, 12; 2. Мојсијева 14:10; 5. Мојсијева 3:27; Исус Навин 5:13; Судије 19:17; 2. Самуилова 18:24; Јов 2:12; Исаија 60:4; Јеремија 13:20; Данило 10:5; Захарија 2:1*). Према томе, богаташ је практично у даљини угледао Аврама и Лазара.
Тачно је да поглед може бити усмерен и ка горе. Међутим, даљи ток приче нам говори да није тако. На богаташеву молбу да му Лазар расхлади језик Аврам одговара зашто то није могуће: „И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.” Реч пропаст дословно значи провалија, амбис, а корен речи је глагол значења зинути, зјапити. Ово указује да је међа на тлу и да су праведни и неправедни у једној истој равни, подељени само провалијом међу њима.
Имамо, дакле, ситуацију да су праведни и неправедни након смрти на истом месту, једни наспрам других. Могу међусобно да се виде. Једино су раздвојени непремостивим амбисом између себе. Нису једни горе на небу, а други негде испод земље.
Осим тога, ако је све стварно реално, Аврамова улога је веома чудна и крајње оптерећујућа. По најновијим статистикама сваки дан умире око 160.000 људи. Ако узмемо да је само сваки стоти међу њима спасен, добијамо да у просеку праведници у свет мртвих пристижу за нешто мање од једног минута. То би значило да Аврам, сваког минута, мора у своје наручје да прихвати бар једног новог члана спасених. Он би то требало да ради свакога дана, била ноћ или дан (ако тако нешто тамо уопште постоји), без престанка, без икаквог одмора, већ око 4.000 година. Застрашујуће! Да се човек запита коме је горе – њему или онима преко провалије.
Не знам да ли ико у хришћанском свету верује у овакву варијанту загробног живота. И већ само то довољно сведочи о нереалности буквалне примене. Јасно је да мора да се приступи симболичном тумачењу. Остаје питање зашто је Христос користио овакву слику, а не неку која више одговара хришћанском погледу на оно шта се дешава након смрти.
Зашто је сцена постављена на такав начин
Када прича параболе о сејању, драгоценом бисеру, квасцу или мрежи која се баца у море, лако је схватити да се у причама Христос ослања на природне и животне околности које му служе како би слушаоцима приближио духовну реалност. Међутим, ако већ прича користећи добро познате идеје, шта је основа за причу о богаташу и Лазару?
Веома мало докумената остало је о веровањима Јевреја Христовог времена. Осим неких фрагмената, највише о томе можемо да сазнамо из самог Новог завета, као и осврта Јосифа Флавија на праксу и веровања есена, фарисеја и садукеја.
Пошто се Христос овде обраћао фарисејима, интересују нас њихови погледи на оно што се дешава након смрти. Међутим, бар по овом питању, у Библији све може да се сведе на једну реченицу из Дела апостолских:
Јер садукеји говоре да нема васкрсенија, ни анђела ни духа; а фарисеји признају обоје. (Дела 23:8)
У Библији, дакле, о веровањима фарисеја и садукеја по питању шта се дешава с човеком након смрти имамо само о њиховом односу према васкрсењу. То нам у овом случају много не помаже.
Код Јосифа Флавија, пак, који је и сам фарисеј, можемо да пронађемо информације које нам много више користе. У Јудејским старинама Флавије пише:
Тако нисам сматрао да су ове приповести непримерене за садашње излагање, и због тога што се моје излагање односи на краљеве, а осим тога и због користи која се одатле може извући, како за потврду бесмртности душе, тако и за Божије провиђење у људским пословима, сматрао сам да треба да буде изложено. (Јудејске старине; књ. XВИИ, погл. 13, пар. 5)
Као фарисеј, дакле, он је веровао у бесмртност душе. Нешто касније у истој књизи, забележено је:
Они [фарисеји] такође верују да душе имају бесмртну непоколебљивост у себи и да ће под земљом бити награде или казне, како су живеле, животом врлина или порочно; ове последње ће бити задржане у вечној тамници, али ће прве добити моћ да васкрсну и поново живе. (Јудејске старине; књ. XВИИИ, погл. 1, пар. 3)
На другом месту, пишући о разлици у веровањима садукеја у односу на фарисеје, Флавије пише:
Они [за разлику од фарисеја] такође одбацују веровање о бесмртном трајању душе, као и казни и награди у хаду. (Јудејски ратови; књ. ИИ, погл. 8, пар. 14)
Из ових цитата можемо да закључимо да су фарисеји, за разлику од садукеја, веровали у бесмртност душе и оно што се назива загробни живот. Веровали су да одмах после смрти, бар до коначне награде (васкрсење) или казне (вечно утамничење), све душе иду на исто место под земљу, тј. у хад, и већ тамо примају одређену награду или казну.
Слично је и у Христовој причи. Богаташ види Лазара, што значи да су на истом месту, једино што због непремостиве провалије једни другима не могу да приђу. Обојица добијају казну и награду у односу на то какав им је био живот. У овој причи хад, који се помиње 23. стиху*, није пакао, него место где иду сви мртви – и добри и зли.
Већ овде можемо да уочимо да ово није у потпуности библијска поставка, него оно што одговара фарисејским погледима на оно што се човеку дешава након смрти. Христос се, према томе, приближава слушаоцима на њиховом нивоу, концептима који су им познати – у овом случају на нивоу њихових веровања – да би им преко симболичне приче саопштио нешто друго, много важније (о самој сврси и поенти приче биће више речи касније).
Улога Аврама у причи
По Лазаревој смрти Аврам га прима у своје наручје. Шта Христос подразумева када каже Аврамово наручје? Да ли је то буквално, да ли је фраза која се користила или има неко свој симболично значење? И шта сам Аврам представља у причи?
Раније се један цитат у коме се помиње Аврамово наручје погрешно приписивао Јосифу Флавију, јер је преводилац његових дела на енглески језик погрешно сврстао један фрагмент у Флавијева дела. Касније се показало да је то цитат Иполита Римског и да, према томе, не може да се припише веровању фарисеја.
Ипак, постоје показатељи да се таква фраза користила међу Јеврејима Христовог времена. Неки чак претпостављају да је она међу Јеврејима ишчезла из употребе јер се појављује у Христовој причи, па нису желели да је користе како њихове речи не би подсећале на Христове. У јеврејским папирусима из периода Другог храма (око 500. п.н.е. до 70. н.е.) први пут се јавља концепт Аврамовог наручја као „наручје Аврама, Исака и Јакова”. У Четвртој књизи о Макабејцима, у 14. стиху (негде се нумерише као 17. стих) 13. поглавља, такође налазимо ову идеју: „Јер када тако пострадамо, Аврам и Исак и Јаков примиће нас у своја наручја, а сви оци ће нас славити.”
Претходни цитати, изузимајући саму реч наручје, такође подсећају на Христове речи изговорене другом приликом:
И то вам кажем да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небескоме: а синови царства изгнаће се у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. (Матеј 8:11, 12; видети и: Лука 13:28*)
Израз Аврамо наручје постоји и у Вавилонском Талмуду. У Кидушину 72б написано је да рабин Ада бар Ахава (из претходног дела текста) „данас седи у Аврамовом наручју”.
Христос је причао њиховим начином размишљања. Користио је фразе, идеје и конструкције реченица које су биле одомаћене. Тако није морао да даје додатна објашњења, него је могао да се фокусира на поруку.
Представа да Аврам дочекује спасене није хришћанска, али сасвим одговара јудаизму, пошто је Аврамов утицај у јеврејској историји, традицији и религији изузетно значајан. Он не само да је одличан пример верног Божијег човека, него је и праотац јеврејског народа. Јевреји су се хвалили да су Аврамово потомство (нпр. Јован 8:33, 39*), јер су тако указивали и да су припадници народа и да су на Божијој страни. Зато таква представа о Авраму који дочекује праведне више одговара јеврејском народу тог времена, него каснијим Христовим следбеницима.
Осим тога, у Јеврејима посланици пише да јунаци вере, међу којима је и Аврам (о њему се говори у стиховима 17-19*)нису примили обећање:
И ови сви добивши свједочанство вјером не примише обећања; јер Бог нешто боље за нас одреди, да не приме без нас савршенства. (Јеврејима 11:39, 40)
Како би Аврам, који још увек није примио оно што је Бог наменио за праведне, могао да дочекује и прима друге?
Наравно, могли бисмо да кажемо да је Аврам у причи само персонификација Бога, који у наручје прима спасене. То је по свој прилици тачно, али управо то иде у прилог симболичном, а не дословном тумачењу – у коме Аврам није дослован Аврам, него неко други.
Принцип неоптерећивања непотребним
Намеће се једноставно питање, које неки и поставе: „Зашто је Христос користио овакву слику, ако у потпуности не одговара истини?” Могли бисмо да кажемо да је то донекле условљено. Христос жели да им укаже на проблем који их искључује из спасења. Да је Христос испричао причу која укључује њихове погрешне представе о томе шта се дешава с човеком након смрти, тежиште би се преместило на један сасвим нови терен. Отворила би се нова дискусија, а Христова поента пала би у заборав.
Фарисеји су иначе били осетљиви по овом питању, јер је постојало сасвим другачије мишљење које су заступали садукеји, као такође веома утицајна група међу Јеврејима. Овај феномен може лако да се уочи и у хришћанском искуству. Свака деноминација – и поред огромног броја заједничких веровања с другима – има своје различите и, самим тим, осетљиве тачке у доктрини. Ако се чак и овлаш дотакнете таквих тема, говорећи о потпуно другачијим питањима, људи углавном скачу као опарени ако само намиришу да би то могло да буде другачије од њихових уверења. Узалуд већина заједничког веровања. Они тада имају осећај да се целокупна грађевина њихове вере урушава и мобилишу све снаге у одбрану.
Принцип неоптерећивања непотребним Христос је примењивао и са својим ученицима, који су Га слушали и од Њега учили, а камоли са својим неистомишљеницима. У последњем обраћању окупљеним ученицима пред распеће, Христос је, између осталог, рекао: „Још вам много имам казати; али сад не можете носити.” (Јован 16:12). Он је размишљао колико и шта је саговорник у стању да прихвати и томе се прилагођавао.
И као што је то већ цитирано да им зато говори у причама, јер ако им говори потпуно отворено неће се обратити да буду исцељени (Матеј 13:13-15*). Христу је стало до њиховог спасења, зато је циљ приче био како да се спасу, а не рушење или исправљање њихових убеђења. Да се не би с њима сукобио по тренутно мање важном питању Христос користи параболу засновану на њиховим веровањима.
Симболична примена
За разлику од дословне примене, симболична је много прикладнија за тумачење. Аврама и његово наручје није тешко применити на Бога и Његово прихватање праведних, што велика већина – како год тумачили остали део приче – прихвата као основно значење тог израза. Аврам је иначе у Библији слика Оца. Када му Бог мења име од Аврама – узвишени отац, постаје Аврахам – отац мноштва (1. Мојсијева 17:5*), као што је Бог узвишен на свом престолу, али ће и постати отац још многим који ће Га прихватити и бити спасени (Јован 1:12). Дакле, као што је Аврам праотац телесног Израиља, Бог је духовног Израиља.
Аврам је човек који води свог сина, Исака (подсмеваће се), на жртву (1. Мојсијева 22. поглавље*), као што је Отац дао свог Сина на жртву за откуп греха, коме су се подсмевали (Матеј 27:39-44*). Аврам је водио Исака верујући да Бог може да га васкрсне након жртвовања (Јеврејима 11:17, 19*), што се управо десило с Христом. А то поређење је и отворена тврдња самог библијског текста, јер баш у том стиху, где се говори да је Аврам веровао да је Бог у стању да Исака васкрсне из мртвих, следи још једна мисао: „Зато га и узе за прилику”. Реч која је код нас преведена као прилика заправо је грчка реч парабола. Бог је, дакле, Аврама узео за једну врсту поређења, предслике. А када видимо да је контекст жртвовање Исака, јасно је кога је Аврам предслика у том догађају – Оца који даје свога Сина на жртву.
Да је Аврам симбол који представља Бога види се и из молбе богаташа да пошаље Лазара к његовој браћи. Он тражи од Аврама да врати Лазара из мртвих, на шта му Аврам одговара да чак и да неко устане из мртвих, тј. васкрсне, неће му веровати. Нема смисла да богаташ овако нешто тражи од Аврама. Чак и да Аврам стварно дочекује праведнике и прима их у своје наручје, он нема ни право ни моћ да васкрсава мртве. Тако нешто је искључиво у Божијој моћи. Зато је јасно кога Аврам представља у причи.
Идеја да ће свако добити према начину живота којим је живео је идеја која се уклапа у оба тумачења приче – и дословно и симболично.
То што се богаташ мучи у пламену је начин на који ће се извршити коначна казна над неправеднима (Откривење 20:9, 10*).
И реченица из 22. стиха може лако да се примени као симболичан опис: „А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богати, и закопаше га.” Зашто се за Лазара говори да су га однели анђели, а да су богаташа сахранили? У стварности би и Лазар морао да буду сахрањен, а требало би и да се с богатим нешто деси, ако је већ с Лазаром. Овако се стиче утисак да у различито време примају оно што су животом заслужили. А управо то је библијски став.
Сам Христос говори о два васкрсења: „И изићи ће који су чинили добро у васкрсеније живота, а који су чинили зло у васкрсеније суда.” (Јован 5:29). Васкрсење живота десиће се приликом Христовог поновног доласка (1. Солуњанима 4:14-17*). Говорећи о том васкрсењу, приликом Христовог повратка, апостол Јован је записао да они који су остали верни Богу и нису се поклонили Сотони, нити систему који је он створио: „Оживљеше и цароваше с Христом хиљаду година. А остали мртваци не оживљеше, докле се не сврши хиљада година. Ово је прво васкрсеније.” (Откривење 20:4, 5). Оно што је Христос раније назвао васкрсење живота овде се назива првим васкрсењем, јер претходи оном које ће се десити касније. Приликом првог васкрсења устају спасени, док остали васкрсавају након хиљаду година, које је васкрсење суда.
Чак и оваква реченица, која само даје наговештај о нечему, не говорећи то директно, веома добро се уклапа у симболично тумачење приче. Управо то је одлика симболичне примене да се користе само они елементи који су поменути и да је начин на који се нешто каже кључ за тумачење, јер никада није ни могуће да се догађаји или личности у потпуности изједначе с оним чега су слика, него само оним особинама које приповедач изабере као прикладне.
Терминологија којом се каже да су анђели однели Лазара је иста којом се Христос служи у тумачењу већ поменуте параболе о кукољу на њиви (Матеј 13:36*). Он је прво испричао да кукољ не треба чупати док не дођу жетеоци, који ће сабрати кукољ и спалити га, а пшеницу однети у Божије житнице (Матеј 13:29, 30*). Приликом разјашњавања параболе Христос симболично тумачи елементе приче: „А њива је свијет; а добро сјеме синови су царства, а кукољ синови су зла; а непријатељ који га је посијао јест ђаво; а жетва је пошљедак овога вијека; а жетеоци су анђели.” (Матеј 13:38, 39). Приликом Христовог доласка анђели раздвајају кукољ од жита, зле од добрих. Први се спаљују (мисли се на неправедне који су живи приликом Христовог повратка – Откривење 19:19-21*, а не на оне који устају након хиљаду година), а друге жетеоци (тј. анђели) носе у Божије житнице. Видимо да се симболи и њихова функција слажу у две различите приче, што по свему судећи није случајно.
Провалија у причи очигледно је непремостива, „да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе”. По свој прилици она није физичка, него указује на немогућност преласка из једне у другу групу. Када човек заврши живот на овом свету, он је запечатио свој судбину, јер више нема поправног. „И као што је људима одређено једном умријети, а потом суд” (Јеврејима 9:27). Својом смрћу наћи ћемо се или у васкрсењу живота или у васкрсењу суда, без могућности да мењамо страну – та „међа” не може више да се пређе.
Говорећи о начину тумачења ове приче важно је истаћи да без обзира што је тумачење на симболичан начин много применљивије од дословног, не може се рећи да ова прича више иде у прилог заступницима смртности душе, јер она по том питању ништа не доказује. Парабола просто не говори о смртности душе, као што не говори ни о бесмртности, него о проблему који може да нас доведе до губитка спасења. Оспорити један аргумент нечије теорије не значи доказати своју. Данас је веома распрострањена појава правдања себе блаћењем других. Али то је само димна завеса, која, додуше, може да помете људе и донесе победу у расправи, али Бога не може да превари. Спор око природе човечије душе много је комплекснији од објашњења параболе о богаташу и Лазару, па му сходно томе треба и приступити с много више пажње, стрпљења, упорности, повезивања и преиспитивања.
Шта влада нашим животом
Два су основна елемента на којима почива готово свака Христова парабола – повод и порука. Повод нам указује на појаву, тј. разлог да Христос исприча овакву причу, а порука указује на опасност која може да произађе из такве појаве, али и на решење.
Као што је речено с почетка текста, Христос је прво испричао параболу о неверном приставу. Она се завршава 13. стихом овог поглавља:
Никакав пак слуга не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити а другога љубити, или ће једноме вољети а за другога не марити. Не можете служити Богу и богатству. (Лука 16:13)
Главна порука те приче је да се одлучимо шта нам је најважнији приоритет у животу. Није могуће да на исти начин чезнемо за Богом и удобностима овога света. То нису два детета, па да могу подједнако да се воле. Ове две љубави морају међусобно да се сукобе. Ако нам је богатство важније, одрећи ћемо се идеала да бисмо га задобили. Ако нам је важнија Божија наклоност, често ћемо трпети новчану и материјалну штету да бисмо одржали принципе које Бог цени. Саме животне ситуације некада налажу да морамо да бирамо између ова два „господара”.
Павле је, саветујући Тимотија, написао:
А који хоће да се обогате они упадају у напасти и замке, и у многе луде шкодљиве жеље, које потапају човјека у пропаст и погибао. Јер је коријен свију зала среброљубље којему неки предавши се зађоше од вјере и на себе навукоше муке велике. А ти, о човјече Божиј! бјегај од овога, а иди за правдом, побожности, вјером, љубави, трпљењем, кротости. (1. Тимотију 6:9, 10)
Да би стекли богатство или само зарадили нешто новца многи се упуштају у непримерене и непоштене послове, чак и по сопственим критеријумима. Када је љубав према новцу највећа, није тешко зажмурити на све остало.
У религиозном свету веома је лако маскирати љубав према богатству. Прибављање новчаних средстава, независно од начина, људи називају Божијом наклоношћу и Његовим благословима. „Није ли Бог обећао благослов онима који Га следе и слушају?”, кажу такви. Оно што је пред Богом мана, приказује се као Његов дар и послушност Њему. Добит на грешном свету приказује се као неминовни показатељ Божијег вођства. Бог се тако користи као средство за оправдање себичних циљева.
Погрешно је, међутим, веровати да је љубав према новцу и богатству резервисана само за богате. Сиромашан може да буде и већи слуга богатству од богатог, јер је материјалном оскудицом притеран уза зид и пристаје и на оно на шта богати не би, само да би дошао до новца.
У друштву у којем живимо новац је неопходан не само за пристојан и достојанствен живот, него неретко и за пуко преживљавање. Ипак, велика је разлика између тога да ли смо од новца створили циљ свог живота или је то само средство за живот.
Оно смо што живимо
А ово све слушаху и фарисеји, који бијаху среброљупци, и ругаху му се. (Лука 16:14)
Иако им је саопштио веома важну ствар, која се тиче односа са Богом, а тако и спасења, њихова реакција је ругање. Ругање не зато што је Исус рекао очигледну глупост, него зато што их је то лично погодило. Христос, стога, прича још једну причу.
О животу богаташа и Лазара немамо много тога реченог, само изражен контраст. Богаташ је имао приступ свему најбољем и сваки дан му је био весеље, док је у Лазаревом животу све било обрнуто. Био је гладан и у гнојним ранама. Знамо само да је желео да се нахрани мрвама са стола богатог, али не знамо ни да ли је и за то имао могућности, поготово када можемо да запазимо да није имао снаге ни да растера псе који су му лизали гној.
Пошто су умрли, у причи Аврам се осврће на њихов живот када каже богаташу: „Опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш” (Лука 16:25). Наравно да се овде не мисли да свако ко је богат мора да пропадне, а сиромашан да буде спасен, тј. да спасење зависи од степена сиромаштва на овом свету. Сам Аврам, који се помиње у причи, најбољи је пример да тако не мора да буде, јер „бијаше Аврам врло богат стоком, сребром и златом” (1.Мојсијева 13:2), а ипак се сматра једним од највећих праведника.
За Лазара можемо само да претпостављамо да је живео примереним животом, јер се обрео у Аврамовом наручју. Али тежиште и није на Лазару, већ на богаташу, јер је парабола усмерена према фарисејима, који су – како у тексту пише – били среброљупци. О богаташу, пак, можемо сасвим добро да судимо.
Из саме чињенице да је буквално пред његовим вратима живео бескућник, који није имао шта да једе и који физички није био здрав, док је он немилице трошио на уживања, види се карактер богаташа. Богаташ је приказан без икаквог саосећања према човеку који је патио пред његовим очима, а веома лако и без великог одрицања могао је да му помогне. Управо то је најлошији облик манифестовања љубави према богатству. Такви људи усмерени су само на себе и своја задовољства – због чега и теже богатству. Када то постане сврха живота, све остало постаје неважно, укључујући и друге људе. Овакво понашање је социјалан дефект, јер изнутра разара нормално друштво. Људи усмерени само на своје жеље не само да заборављају на друге, него их често безобзирно угрожавају и свесно искоришћавају, а на крају и утицајем свог богатства стварају атмосферу у којој су други, да би преживели, приморани да живе по њиховим изопаченим принципима.
Бог неће дозволити да Његово царство функционише у таквим околностима. Зато такви људи и не могу да буду спасени, јер они својом себичношћу угрожавају добробит свих осталих. То је главни разлог зашто богаташ не може да пређе провалију ка Аврамовом наручју, а не зато што је немилостиви Бог то неким декретом тако одлучио. Другим речима, људи који живе само за себе сами се искључују из небеског царства.
Пошто је Тимотију написао да је среброљубље корен свих зала, Павле га саветује како да се постави према богатима:
Богатима на овоме свијету заповиједај да се не поносе нити уздају у богатство пропадљиво, него у Бога живога, који нам све даје изобилно за ужитак; нека добро чине, нека се богате у добријем дјелима, нека буду подашни, заједнични, сабирајући себи темељ добар за унапредак, да приме живот вјечни. (1. Тимотију 6:17-19)
Богатство само по себи није лоше, ако њему не тежимо по сваку цену и ако се не уздамо у њега, него у Бога. Оно може чак да буде извор добра. Превасходно треба тежити да се човек богати у добрим делима. Тако радећи не чинимо само другима добро, него и себи, јер је то, како Павле саветује, прави пут до примања вечног живота.
Мерила просуђивања
Као што је већ речено, овај живот одлучује шта ће с нама бити у вечности – пропаст или слава. Након смрти нема промене страна. Није могуће прећи провалију када се по завршетку живота нађемо у друштву праведних или злих.
Пошто је опомена веома озбиљна, како да знамо која су становишта исправна и чиме да меримо шта је добро и истинито, а шта не? Соломун је записао: „Неки се пут чини човјеку прав, а крај му је пут к смрти.” (Приче Соломунове 14:12). Шта ја мислим и шта ја осећам не мора да значи ништа. Истина не зависи од мене, него је обрнуто – ја зависим од истине. Због тога се треба потрудити да се истина пронађе, а онда по њој и живи. Ако покушавам да истину прилагодим себи, већ сам кренуо путем обмане.
Толико различитих мишљења и веровања има чак и међу онима који слично верују. Колико само у хришћанству има различитих деноминација, а међу деноминацијама готово увек различитих фракција. Како установити ко је у праву и шта је истина?
На крају ове параболе постоје два критеријума који су повезани са распознавањем истине. Један је онај који ми тражимо, а други је онај на који нас Бог упућује.
Када већ за себе није могао да обезбеди промену, богаташ у причи тражи чудо, да и његова браћа не пропадну и не доживе његову судбину. Жели да се Лазар врати из мртвих и опомене их. Аврам, тј. Бог којег он представља, каже да чак ни чудо васкрсења неће посебно помоћи њиховом осведочењу. Богаташ то не прихвата, него понавља свој захтев, али добија сличан одговор.
Самом чињеницом да постоје многа чуда у Библији, она морају да имају и неку сврху. Наравно да постоје случајеви у којима су чуда, па и чудо васкрсења, одиграла позитивну улогу и људе приближили или чак потпуно окренули Богу. Зашто онда Христос у причи говори да чак ни васкрсење неће помоћи богаташевој браћи?
Колико год спектакуларна била, чуда нису поуздан начин осведочења, јер не само да и друга страна има моћ да их чини – и тако их фалсификује – него их и људи често тумаче у складу са већ постојећим ставовима. У више наврата јеврејски лидери тражили су знак, тј. чудо, којим би Христос потврдио своје речи (нпр. Матеј 12:38; 16:1*), иако је Он пре тога толика чуда већ учинио у народу, а и после тога. Други, који су били суочени с чудима(Матеј 9:34; 12:24*), прогласили су Га ђавољим послаником, који чуда чини његовом силом.
Први су Христовим васкрсењем добили знак „Јоне пророка”, који им је Христос обећао (Матеј 12:39, 40; 16:4*), а други су чуда тумачили како им је одговарало. Не видимо да је било ко од њих због чуда променио мишљење.
Према томе, чуда некима помажу, а некима не. Остаје чињеница да нису довољно поуздана, а о условима њихове применљивости може да нам помогне сам крај приче:
Ако не слушају Мојсија и пророка, да ко и из мртвијех устане неће вјеровати.
Овде јасно постоји услов. И на прву молбу Христос је одговорио да имају Мојсија и пророке, али овде тврди да чуда не помажу у случају да неко неће да слуша Мојсија и пророке.
Када каже Мојсије и пророци, Христос мисли на део Писма који је до тог времена био написан, а који ми данас називамо Старим заветом. Може да изгледа чудно што их Христос упућује на оно што сами тврде да прихватају. Међутим, у више наврата се показало да су изврдавали Писмо, као и да су традицију претпостављали Писму:
Но залуду ме поштују учећи наукама, заповијестима људскијем. Јер остависте заповијести Божије, а држите обичаје људске, прање жбанова и чаша; и друга многа такова чините. И рече им: добро укидате заповијест Божију да свој обичај сачувате. (Марко 7:7-9)
Не само да су следили обичаје и тумачења које су људи увели, него су их учинили важнијима од Божијих заповести и тако их обезвредили и учинили непотребнима. А све под изговором правог служења Богу. Али нису само Јевреји Христовог времена такви. Ако посматрамо данашње хришћанство, оно слично поступа. Свака хришћанска група има своје обичаје, традицију и тумачења, а сви тврде да прихватају и да се држе Писма. Божије заповести се укидају, као и у Христово време. Лакше је угађати људима које видимо, него Богу кога не видимо. Док се једног дана не нађемо на богаташевом месту. Нажалост, тада ће, као и за богаташа, бити касно за промене.
Зато оно што Христос прича фарисејима у причи важи и данас. Нису нам неопходна чуда, као ни друге људске науке и традиције, које Божију вољу склањају у страну. Доста нам је Библија. Ако нас она довољно не опомиње и не учи – примерима као што су и ови из приче о богаташу и Лазару – тешко да ће нас нешто друго просветлити.
Наравно, сама спознаја истине не спасава. Из приче је јасно да вечна судбина зависи од тога како смо живели. Међутим, подједнако је јасно да се у причи два пута наглашава да истина саопштена у Писму, а не чуда, може да помогне људима да се освесте и пођу путем спасења, као и да њеним одбацивањем друга средства осведочавања не помажу.
Именован и неименовани
За крај још једна интересантна ствар. Зашто Лазар у причи има име, а богаташ га нема? Већ смо говорили да богаташ у причи представља оне фарисеје који су среброљупци. Зато је и згодније да такав лик нема име, да би лакше могао да се примени на одређени тип личности, а не на неког појединца. Али и Лазар би могао да се примени на многе сиромашне и занемарене у току историје овог света. Ипак, Лазар има име у овој причи.
Име Лазар помиње се 15 пута у Новом завету. Осим ове приче, где се јавља 4 пута, ово име носи само још Маријин и Мартин брат, а што је записано у 11. и 12. поглављу Јовановог јеванђеља. И управо је тај Лазар васкрснуо из мртвих, баш како је богаташ из приче тражио за свог Лазара.
Која је вероватноћа да се само једна личност у целом Новом завету зове Лазар – баш она која је васкрснула – и да баш то име Христос да лику из једне параболе у којој главни лик није именован, а тражи васкрсење Лазара? Није ли Христос овом причом најавио да ће васкрснути Лазара у стварном животу?
Како год било, Христос је, васкрсењем Маријиног и Мартиног брата доказао своју тврдњу из приче, да чак ни чудо васкрсења људима не помаже да буду осведочени и окрену се Богу, ако им Мојсије и пророци нису били довољни. Не само да фарисеји и свештеници нису веровали ономе ко је устао из мртвих, нити ономе који га је позвао из мртвих, него су чак одлучили да због тога убију и Христа (Јован 11:47-53) и Лазара:
Разумје пак многи народ из Јудеје да је ондје и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара којега подиже из мртвијех. А главари свештенички договорише се да и Лазара убију; јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вјероваху Исуса. (Јован 12:9-11)
Некима је васкрсење значило да поверују Христу, али је оне, који су сматрани носиоцима истине, а одбацили су је, гурнуло у још дубљу таму. Какво су оправдање имали да одлуче да убију два човека који никоме нису било шта нажао учинили? Одговор се крије у Кајафиној реченици:
Ако га оставимо тако, сви ће га вјеровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ. (Јован 11:48)
Није он бринуо што ће Римљани народу узети земљу или што ће сам народ доживети пропаст, него што ће њима – вођама и учитељима народа – одузети и земљу и народ. Плашили су се за своје положаје, своје богатство, своју моћ, свој утицај, а не за судбину народа који су предводили. Били су спремни све друго и све друге да жртвују да би сачували своје привилегије. Зато за такве нема места у Божијем наручју.
