Преводици Светог писма користили су реч бесмртност за превод грчког израза атанасиа, „бесмртност” и афтарсиа „нераспадљивост”. Како се овај појам повезује са Богом и људским бићима?
Бесмртност
Свето писмо открива да је вечни Бог бесмртан (1. Тимотију 1,17). У ствари, Он „сам има бесмртност”. (1. Тимотију 6,16) Он није створен, Он постоји сам по себи, Он нема почетка ни краја (види: 2. поглавље у овој књизи).
„Свето писмо нигде не описује бесмртност као квалитет или стање које човек – или његов ‘дух’ – поседују као својство. Изрази који се обично преводе са ‘дух’ … појављују се у Библији више од 1.600 пута, али никада заједно са речима, бесмртан или, бесмртност.”
Супротно од Бога, људска бића су смртна. Свето писмо упоређује њихов живот са „паром, која се замало покаже, а потом је нестане”. (Јаков 4,14). Они су „тело, ветар који пролази и не враћа се”. (Псалам 78,39) Човек „као цвет ниче, и отсеца се, и бежи као сен, и не остаје”. (О Јову 14,2)
Бог и људска бића упадљиво се разликују. Бог је бесконачан, људи су ограничени. Бог је бесмртан, они су смртни. Бог је вечан, они су пролазни.
Условна бесмртност
Приликом стварања „створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива”. (1. Мојсијева 2,7) Извештај о стварању открива да људски род своје животно порекло води од Бога (упореди: Дела 17,25.28; Колошанима 1,16.17). Закључак ове основне чињенице је да бесмртност није урођена људском роду, већ је Божји дар.
Када је Бог створио Адама и Еву, дао им је слободну вољу – моћ избора. Они су могли бити послушни или непослушни, а њихово непрекидно постојање зависило је од непрекидне послушности уз помоћ Божје силе. Тако је поседовање дара бесмртности било условљено.
Бог је разговетно изговорио услов под којим могу изгубити дар – ако једу „с дрвета од знања добра и зла”. Бог их је опоменуо да када „окусиш с њега, умрећеш”. (1. Мојсијева 2,17)
Смрт: плата за грех
Супротећи се Божјој опомени да ће непослушност донети смрт, сотона је тврдио: „Нећете ви умрети”. (1. Мојсијева 3,4) Али, после прекршаја Божје заповести, Адам и Ева открили су да је плата за грех заиста смрт (Римљанима 6,23). Њихов грех донео је ову осуду. Ти ћеш се вратити „у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити”. (1. Мојсијева 3,19) Ове речи не указују на продужетак живота, већ на његов престанак.
Након изрицања ове пресуде, Бог је грешном пару онемогућио прилаз дрвету живота, тако да нису могли да једу „те до века живе”. (1. Мојсијева 3,22) Овај поступак јасно је говорио да је бесмртност, обећана под условом послушности, падом у грех била изгубљена. Они су сада постали смртници, подложни смрти, а пошто Адам није могао да пренесе оно што више није поседовао, „смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише”. (Римљанима 5,12)
Божја милост сачувала је Адама и Еву од тренутне смрти. Божји Син понудио је свој живот, омогућавајући им тако још једну прилику – другу шансу. Он је био „јагње, које је заклано од постања света”. (Откривење 13,8)
Нада за човечанство
Иако су људи рођени као смртници, Библија их подстиче да траже бесмртност (види: Римљанима 2,7). Исус Христос је извор ове бесмртности: „Дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашему”. (Римљанима 6,23; упореди: 1. Јованова 5,11) Он „који раскопа смрт, и обасја живот и нераспадљивост”. (2. Тимотију 1,10) „Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживети.” (1. Коринћанима 15,22) Сам Христос је рекао да ће Његов глас отворити гробове и васкрснути мртве (Јован 5,28.29).
Да Христос није дошао, стање људи постало би безнадежно, а сви који умру умрли би вечно. Захваљујући Њему, нико не треба да погине. Јован је рекао: „Јер Богу тако омиле свет да је и сина свога јединороднога дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни.” (Јован 3,16) Тако вера у Христа не само што укида казну за грех, већ онима који верују обезбеђује драгоцени дар бесмртности.
Христос „обасја живот и нераспадљивост јеванђељем”. (Христос је донео „бесмртност ка светлости преко јеванђеља”) (2. Тимотију 1,10). Апостол Павле нас уверава да је Свето писмо у стању да нас „умудри на спасење у Христа Исуса”. (2. Тимотију 3,15) Они који не прихвате Јеванђеље, неће примити бесмртност.
Примање бесмртности
Тренутак поклањања дара бесмртности описао је апостол Павле: „Ево вам казујем тајну: јер сви нећемо помрети, а сви ћемо се претворити, уједанпут, у тренућу ока у последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост и ово се смртно обуче у бесмртност, онда ће се збити она реч што је написана: победа прождре смрт.” (1. Коринћанима 15,51-54) Ово веома јасно објашњење истиче да Бог не поклања бесмртност након смрти верника, већ приликом васкрсења, када „последња труба” затруби. Тада ће се „ово смртно обући у бесмртност”. Апостол Јован истиче да ћемо дар вечног живота примити онда када прихватимо Исуса Христа за личног Спаситеља (1. Јованова 5,11-13), а стварно добијање овог дара догодиће се када Христос поново дође. Тек тада ћемо бити преображени од смртног у бесмртно, од распадљивог у нераспадљивост.